Već odavno sam prestao da se zanimam za sXe old school bendove, kuće sa kojima sarađujem to više ne izdaju, a mene iskreno mrzi da sam nabavljam nova izdanja. Ipak, Reflections Records se, posle niza tvrdih metalcore bendova, pa čak i nekoliko emo bendova, vraća svom izvornom zvuku. Count Me Out je oldschool bend, ali za modernom produkcijom i značajno modernijim zvukom, nego onim na koji sam navikao. Diskografija benda je u pravom smislu mizerija: jedan album, nekoliko kompilacija, drugi album, tek nešto manje od sat vremena muzike. Ukoliko ste posvetili život crtanju ikseva po rukama, nogama, glavi, stomaku, pupku, ako je vaš dan ispunjen samo ako pustite Chain Of Strenght, onda ćete sigurno iseći vene na svim udovima i umreti u ekstazi, dok vam lokva krvi teče niz kadu u kupatilu (ne obraćajte pažnju na moj bolestan humor, malopre sam slušao Slayer). E, sad, da znate da sam vas samo zajebavao. Count Me Out nisu napaljeni strejteri, ne crtaju ikseve po rukama, i iskreno pojma nemam da li su strejteri. Paljevinski tekstovi se podrazumevaju (o, Bože, da li je moguće da svaki hardcore bend mora da ima pesmu Betrayed?!), teme se vrte uglavnom o depresiji i vremenu koje neumitno menja ljude (dobro, oni su to znatno uprostili, ali se u suštini radi o tome). Zvuk Count Me Out mnoge podseća na Chain Of Strenght, i zaista se oseća eho te svirke, s tim što su Count Me Out ubacili gomilu mosh delova, singalong je neprestan, a i druga gitara je prilično melodična. Posle revivala oldskula pre nekoliko godina i raspada istog u paramparčad, ostaje nam da čekamo da se pojave dobri bendovi kao što je Count Me Out i da cimnu oldschool scenu iz učmalosti.
Reflections Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
