Ovaj album će debelo podeliti mnogobrojnu metalcore publiku koju ovaj bend ima. Šta god da kažem dalje, potpuno je nebitno, jer nisam nikad video toliko podeljena mišljenja, kada je u pitanju neki album. Zato ću svu logiku da bacim sa strane i totalno subjektivno gledam ovaj album. I to je neka vrsta objektivnosti.
Volim da slušam ovaj bend. Iako dolaze iz Vašingtona, većina bi pomislila da su iz Getenburga. Pustiš prve albume i kao da su At The Gates vasksnuli. Ako voliš takav melodičan death metal, nisi mogao da ih zaobiđeš. A takvih bendova ima na tone i teško je izdvojiti se. Oni su uspeli u tome i stvorili brutalno veliku armiju obožavalaca. Ja se nisam nikad preterano trudio da nabavljam slične bendove, ali svaki njihov album sam ispratio sa velikim interesovanjem.
Ovaj novi, inovativno zanimljivog imena, privlači pažnju već duže vreme, naročito kako su počeli da objavljuju tizere iz studija. Prva bitna stvar je da su značajno promenili zvuk. To ili prihvatiš ili ih popljuješ i ideš dalje. Ionako ima brdo toga za slušanje. Ok, meni se sviđa. Preslušao par puta i dalje mi se sviđa. Različitost među pesmama, pogotovo. Taman pomisliš da će biti isto, oni uspore, ubace neviđenu melodiju i totalno promene atmosferu. Sad, nekome će to možda biti odbojno i skroz i njih kapiram, jer su očekivali jedno, a dobili drugo.
Druga stvar, ritam sekcija je potpuno nova. U bend su došli bubnjar Trevis Orbin, koji ih je pratio na turnejama, kao i basista Aron Dil. Takođe, velika promena je i u produkciji. Dok su u prošlosti radili sa iskusnim i priznatim producentima poput Brajana Mekternana, Dejvida Taunsenda i Fredrika Nordstroma, sa veoma dobrim rezultatima, ovog puta su se odlučili sa lokalnog tipa, Tejlora Larsona. Njegov rad sa bendom Periphery je mnogima privukao pažnju, pa je bend odlučio da ga angažuje. Rezultat je značno upeglaniji, moderniji zvuk koji je značajno istakao različitost pesama, naročito u onim melodičnim, sporijim delovima.
Klasičan Darkest Hour je prisutan na otprilike pola albuma. Već je na internetu objavljena Rapture In Exile, a uz nju tu su i Lost For Life, Beneath The Blackening Sky, međutim, ovaj album neće biti upamćen po njima. Nekoliko sporijih, ali veoma melodičnih bisera su se istakli, pre svega genijalna Futurist. Tu bih dodao i The Misery We Make, The Great Opresser i The Goddess Figure.
Ono što će mnogi srati je realno i meni zasmetalo. Par totalnih viškova, koje uglavnom i preskačem. By The Starlight će verovatno svima zasmetati. Gostovanje pevačice Dreamings, koja fura uglavnom neku pop alternativu veoma para uši i više pristaje nekim znatno komercijalnim bendovima tipa Linkin Park ili tako nešto. Ja bih izbacio i predzadnju Hypatia Rising, dosadnu i ravnu i predugačku smaračinu, sa sporim delovima i prenaglašenim gitarama. Poslednja Departure je takođe nešto što uglavnom ne slušam. Spora, potpuno predvidljiva sa klavijaturama u pozadini.
Ako bi izbacio te tri pesme, dobio bi jedan veoma, veoma dobar album. Bez obzira šta ljudi oko vas govorili, treba poslušati album i dati svoj sud. Ako ste tvrdog stava, teško da nećete opljuvati u pravcu benda i prokleti ih što su promenili fazon. Sa druge strane, ako niste gadljivi na promene fazona, dajte šansu, možda vam se svidi. Ako ništa drugo, bend je bio dovoljno hrabar da na osmom albumu pokaže da se iza melodičnog death metala krije još nešto. Ovo su moji početni utisci, a sud vremena će možda bolje pokazati da li je ovo bio dobar put ili album koji ćemo rado bacati u korpu za otpatke.
Sumerian Records
https://www.facebook.com/SumerianRecords
https://www.facebook.com/DarkestHourDudes
