Svakom novom sezonom, melodija se polako srozava. Ove godine, poput poplave, izašli su raznorazni kvazi pop-pank bendovi koji su privukli krajnje nezasluženo najviše pažnje. Srećom, tu i tamo se pojavi neki izuzetan biser među melodičnim bendovima. Okrug Los Anđelesa, poznatiji kao South Bay je u istoriji kalifornijskog panka odavno ušao u legendu, jer su neki od najčuvenijih bendova svih vremena (Black Flag, Circle Jerks, Descendents, Pennywise…) svoje prve korake napravili u ovom okrugu. Deviates je bend koji svira već osam godina, ali iza sebe ima samo dva albuma. Razlog ovoj činjenici verovatno leži u njihovim godinama, koje ne prelaze 24. Prvi album My Life sa Theologian Records (lokalne etikete koju drži suvlasnik legendarnog studija Stall #2), je prošao relativno nezapaženo, međutim prošlogodnje Epitaph debi izdanje je uzdrmalo melodičnu pank scenu, unevši nadu svim ljubiteljima ovakvog zvuka. Svirka ovog benda nije imala ni jedan jedini trendovski momenat, oslanjajući se na uticaje najboljih melodičnih bendova svih vremena, Deviates su uspeli da stvore sopstveni stil koji ih odvaja od ostatka scene. Sjajni emocijalni, gotovo poetični tekstovi se savršeno uklapaju u pomalo mračnu melodičnu svirku i gotovo genijalni vokal pevača Brajana. Upravo sa njim sam napravio intervju, koji će vam, nadam se, dočarati makar malo koliko je kvalitetan ovaj bend.
Na početku bih hteo da te pitam nešto o vama lično, nešto o životu van benda i o vašim detinjstvima… Kako ste se upoznali i postali bend i gde ste se tačno upoznali?
Kao bend zajedno smo od decembra 1994. godine, kada smo u srdnjoj školi imali raspust za Božić. Ja (Brian) sam imao šesnaest godina, dok su ostali momci u bendu imali po sedamnaest. Charley i ja smo se upoznali u trećem razredu u crkvi, a Donny-ja i Damiena sam znao još od najranijeg detinjstva. Svi smo mi veliki prijatelji koji imamo slična interesovanja, ali totalno različita životna iskustva, koja donose raznolikost i perspektivu samom bendu.
Prešli ste sa relativno male etikete Theologian Records na najveću nezavisnu pank kuću kao što je Epitaph. To je veoma bitan korak u karijeri tvog benda. Kako se osećaš u vezi toga?
Odlazak sa Theologiana i prelazak na Epitaph je bio zaista odličan potez za sve nas u bendu. Theologian je mala kuća i nije nikako imala mogućnosti da nas podrži kao što to velika kuća poput Epitapha može, ali prekaskom na Epitaph smo dobili priliku da novim fanovima prikažemo taj prvi album My Life sa Theologiana, jer smo upali u veću distribuciju, bolju organizaciju i generalno srećemo mnogo, ali zaista mnogo više ljudi nego ranije. Svi mi u bendu smo lično priželjkivali da jednog dana budemo na Epitaphu. Naši omiljeni pank bendovi su na ovoj etiketi i uostalom uduvek su bili na Epitaphu, tako da kad se pojavila prilika da i mi budemo na ovoj etiketi, bili smo uzbuđeni u najblažem smislu. Epitaph je najbolja diskografska kuća na svetu i ljudi koji rane na njoj su pravi ljudi koji su nam postali druga porodica. Veoma smo srećni zbog svega toga.
Kako ljudi porede novi album koji je izašao za Epitaph sa onim izašlim za Theologian? Sa kojim si ti lično zadovoljniji?
Time Is The Distance, novi album na Epitaphu, je mnogo zreliji od svog prethodnika zbog više razloga. Bili smo stariji kad smo ga snimili. Imali smo više vremena u studiju, iako smo generalno imali manje vremena da ga napravimo i na kraju snimimo. Prvi album je bio kolekcija većine naših prvih pesama koje smo uopšte pisali. Tada smo bili bend već četiri godine i imali smo puno vremena da napišemo gomilu pesama, ali ipak zapamti da smo imali samo devetnaest godina. Zajedno smo učili da sviramo instrumente. Nismo školovani muzičari, ali ipak nismo želeli da skidamo tuđe pesme. Mi smo samo četiri fana koji imaju neviđenu sreću da sviraju na najboljoj etiketi sa najboljim fanovima na svetu. Veoma volim oba izdanja, zato što savršeno prikazuju dva različita razdoblja u našim životima.
U današnjoj radio i muzičkoj industriji pojavljuju se gomila novih pop-punk bendova. Pank više nije agresivan kao pre. Da li bi želeo da se vratiš hardkor-panku osamdesetih?
Hardkor pank iz ranih osamdesetih je muzika koja me je privukla čitavoj ovoj priči. Black Flag su mi komšije. Volim to sranje, ali se takva muzika odavno ne svira. Volim sve vrste muzike, ali ne slušam i ne kupujem prijatnu muziku za radio, politički korektnu kako bih možda bilo bolje da se izrazim, isprani i dosadni pop pank. Ne mogu da progutam kašiku punu šećerom obojenog sranja. To je ipak samo moje mišljenje.
Za nas Evropljane, kalifornijska scena se čini kao da je jedna složna porodica. Da li je ovo prava slika i samo evropska fantazija?
Kalifornija je ogromna, tako da ima mnogo scena u njoj. Video sam toliko različitih scena i mogu ti reći da iskreno ima tog porodičnog osećanja među ljudima koji se preklapa sa bendovima koji su zajedno na turneji, pa onda kad upoznaju druge bendove sa drugih scena… U Južnom Zalivu okruga Los Anđeles, odakle smo mi, sve je jedna velika porodica. Pennywise, 98 Mute, 1208, Western Waste, Lunacy, Self Repair, Too Rude, F-Loder, Fisted Youth, False Alliance. Svi smo mi zajedno.
Da li ste pisali neke nove pesme u poslednje vreme, i ako jeste, možeš li mi reći nešto više o tome kako zvuče i kad mogu da očekujem vaše novo izdanje?
Trenutno smo u procesu završavanja pesama koje ćemo snimiti kada se vratimo sa Warp Toura u avgustu. Izdaćemo ga početkom sledeće godine.
Ko piše muziku i kako vam dolazi inspiracija za tekstove? Mislim da su vaši tekstovi najemotivniji na celoj kalifornijskom pank sceni!
Svi pišemo muziku, svi sarađujemo na svakoj pesmi. Ja pišem sve tekstove i iskreno se zahvaljujem što si ih pročitao i šta osećaš zbog njih. Sva moja inspiracija dolazi od svakodnevnih životnih iskustava, iz filmova, knjiga, muzike, ljudi. Ovaj svet je mračno mesto za osmeh, ali bila pesma o bolu ili sreći, ja ću uvek moći da se osmehnem, jer znam da nisam jedini. Pesme su moje oslobađanje, moj dnevnik, moja poruka u boci.
Šta mi možeš reći o odnosu benda sa Fletcherom iz Pennywise? Da li je on samo producent albuma ili nešto više?
Fletcher je poštovani prijatelj benda, koji je očinio mnogo za sve nas. On iskreno vodi računa o pank sceni i mnogo je više nego što ljudi govore za njega. Bole ga kurac šta mu ljudi govore iza leđa. Mi smo zahvalni što ga uopšte poznajemo, što bi svaki pravi ljuditelj panka trebao isto da oseća. Njegova filozofija je: što na umu, to na drumu.
Mnogo ljudi poredi Deviates sa 1208. Mislim da postoje izvesne nesumnjive sličnosti, ali ipak Deviates poseduje određenu dozu jedinstvenosti. Interesuje me šta misliš o ovom poređenju i šta uopšte misliš o 1208?
1208 su naši dobri drugari. Znamo ih još od samog početka. Neshawn, njihov gitarista, je moj cimer. Volim njihovu svirku. Šta mislim o poređenju? Nisam baš objektivna ličnost koja može da prosuđuje o ovom problemčiću. Vidim i ja sličnosti, ali isto tako tvrdim da smo i prilično različiti. Uostalom, uzmi Time Is The Distance i Feedback Is Payback, pa sam prosudi.
Šta misliš o narasloj popularnosti pop-pank bendova tipa Blink 182 i njihovog MTV fazona? Da li je to pank ili samo odlična odskočna daska za muvanje riba?
Ne volim pop-pank, ali neću da ga osućujem i govorim da nije pank. Pank je dovoljno već razblažen i sigurno mu nije potrebno da ga mi definišemo. Sve što ću reći je gde je jebeni očaj?
Tvoj grad je možda najpoznatija melodična pank scena. Otkud toliko benda kao vaš iz jednog okruga? Da li postoji još neki muzički pravac koji je zastupljen?
Moj grad je pun svih vrsta muzika i pravaca, ali izgleda da su pank bendovi uporniji i lakše izlaze na površinu. Razlog možda leži u činjenici da je scena u ponižavajućem položaju zbog malograđanskih zakona koji zabranjuju da se sva godišta okupljaju na svirkama, na kojima je potrebna gradska dozvola za glasne svirke, kakve su upravo sve na hardcore punk sceni. Klinaca ima veoma mnogo, trebaju im prostori za sviranje i zbog svega ovoga su veoma besni, a šta ćeš bolji razlog za osnivanje pank benda?
Deviates je dobio sjajne kritike na internetu od fanzinaša. Fanovima se veoma svideo debi na Epitaphu. Kakav će biti sledeći album?
Hvala. Naš sledeći album će biti drugačiji, kao što se nadamo da će svakim sledećim albumom biti. Želimo našim fanovima da pružimo na dlanu svežu i inspirativnu muziku. Biće različit album, ali će definitivno biti Deviates. Raspoloženje, zvuk i tekstovi će uvek biti Deviates.
Tvoji tekstovi pokrivaju prilično tema. Kako dolaziš do njih i kako ih uklapaš sa muzikom?
Dobijam svakakva osećanja sa muzikom, a raspoloženje diktira pravac u kom će se tekstovi kretati, ali oni sami variraju zato što je život nepredviđen iz dana u dan i retko kad se nešto dogodi dva puta. Pišem o svemu što osećam. Ne volim da popujem i da govorim ljudima kako treba da žive. Ja samo pričam za sebe i nadam se da se neko može poistoveti sa mnom.
Ja živim u Jugoslaviji. Da li znaš nešto o Jugoslaviji?
Ne znam puno o Jugoslaviji i to me nervira, ali ću definitivno naučiti nešto kad me sledeći put budeš pitao. Veoma bih voleo da dođem tamo.
Zadnji komentari?
Zadnji komentar:
misli za sebe i razmisli dobro pre nego što bilo šta kažeš
ne presuđuj svojim očima
ako želiš da promeniš svet na bolje, prvo počni od sebe
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
