Teško je pronaći prave reči koje mogu da opišu koliko je ova svirka bila dobra. Ali, da počnem od početka. Jaca, Marina, Nikola, Mire i ja smo stigli do Doma Omladine već oko pola deset i svojim očima nisam verovao koliko je mase došlo. Skejtera pun kurac bukvalno, što je i normalno bilo očekivati zbog akcije koja se održavala. Ovo je bio pravi benefit koncert za skate park, koji će se, svi se nadamo, konačno biti otvoren. Za ovu akciju sam saznao dve nedelje pre svirke i pravo da vam kažem jedva sam čekao da dođe taj 29. april, jer spisak bendova je zaista obećavao fenomenalnu svirku. Iako je napolju bilo prilično mnogo ljudi, unutra je bilo krcato bukvalno, tako da mi je zaista teško da procenim koliko je ljudi bilo, ali verujte mi da je St. James bio skroz popunjen. Negde oko pola jedanaest Hitman se penju na binu (Get on the Stage, jel’ tako?) i više ni sam ne mogu da se setim šta su svirali. U publici ludilo, brdo stejdždajvinga, skakanja, singalonga, vačpe Aca daje mikrofon svim živima, cela rulja je na bini, ma fantastično! Toliko sam skakao i pevao da ne mogu da se setim šta su sve svirali, ali čini mi se da su svirali We Don’t Wanna Fight, koja je meni njihova omiljena pesma, kao i genijalno zaraznu For What We Stand. Dvadesetak minuta fenomenalne atmosfere i sjajne svirke izuzetno dobro uvežbanog Hitmana. U stvari mislim da je Hitman uz Better Than You bio ubedljivo najuvežbaniji bend na svirci. Mala pauza i na redu su Tibia. Bivša ekipa iz All Of Us svira gotovo istu muziku, to je svima poznati emo metal, koji na momente može da smori, ali sve u svemu bili su veoma, veoma dobri. Imaju dve gitare i dva pevača, a u jednoj pesmi im se pridružila i neka riba koja ima božanstven glas. Poslednja stvar koju su svirali mi je ubedljivo najbolja, ali njenog naziva nikako nisam uspeo da se setim. Znatno manje stejdždajvinga je bilo za vreme njihovog nastupa, mada niko to i nije očekivao, jer muzika koju sviraju Tibia sigurno ne može da se poredi sa Hitmanom koji je mnogo brži, pa samim tim i više napali masu, ali, nikako ne želim ovom svojom rečenicom da podcenim Tibiu, koji su mi se stvarno dopali. Iako metal nije moja omiljena muzika, ovaj bend toplo preporučujem svima da pogledaju sledeći put. Posle nastupa Tibie usledila je duža pauza nego obično, što mi je prijalo, jer sam crk’o od skakanja i lomljave. Tigrevi su bili sledeći i nešto su drkali sa pojačalima, čim je pauza bila tolika. BG HC ekipa se pitala otkud oni na ovoj svirci, ali koliko sam ja shvatio izgleda da su neki od njih skejteri, pa je to bio dovoljan razlog za sviranje. Imaju dvojicu pevača koji, uzgred jedini nemaju dugačke kose u bendu i počeše svoj mali zajebantski šou. Svirali su samo dve pesme nekog džamperskog dal’ panka ili metala, svejedno bilo je to nešto što mi se baš muzički i nije preterano dopalo, ali Tigrevi su bili više nego simpatični. Dobijaju veliki aplauz, a ja sam se pomerio ka bini, jer se čekao početak nastupa najbržeg benda na svirci, mojih sugrađana Better Than You. Pre svirke momci su mi rekli da će svirati osam novih stvari, koje su, pošto sam ih kasnije i uživo čuo, mnogo brže nego one ranije. Definitivno je Better Than You uz Hitman najaktivniji domaći hardcore bend. Za nepune dve godine su snimili tri demo snimka, a četvrti je na putu. Prva stvar koju su svirali je neka njihova nova ultra brza hardcore punk stvar koja je bukvalno razgalila masu. Ubedljivo najbolja atmosfera je bila za vreme njihovog nastupa. Pesme su im veoma kratke; bukvalno nijedna preko minut i po, što je oduševilo sve prisutne. Za one koji slučajno nisu čuli za Better Than You, reći ću da njihova muzika najviše podseća na Minor Threat i Gorillu Biscuits, dakle old school ili kako mi je rekao jedan lik najbolji mogući hardcore s početka osamdesetih. Stejdždajving još bolji nego za vreme Hitmana, u vazduhu po četvorica-petorica, uz dosta skakanja i šuturanja i pevanja na bini. Najjače je bilo kad su svirali Find Your Step koju svi već znamo napamet, pa je Andrej davao mikrofon svim živima. Meni je bilo najbolje za vreme I Do Not Agree jer mi je to njihova najbolja pesma. Dvadesetak minuta zaista fenomenalne svirke i Better Than You su s pravom opravdali epitet našeg najboljeg old school hardcore benda. Mali odmor, pa nastup 2 Live 4. Moram da priznam da sam ih te večeri prvi put gledao, ali sam ostao bez teksta. Pevač je izuzetan, a Jaca je rekla da ima glasić kao neki klinac u zabavištu. Isto old school, mada su na početku svirali neke sporije pesme koje su vukle na metal, ali u suštini 2 Live 4 su stara škola, mada nisu brzi kao Better Than You. Posle njih su išli za mene isto potpuno nepoznati Member Of Da Family. Kada sam Acu Čojsa pitao ko su ovi, on mi je rekao da su to oni za koje ja kažem da su mačo nabod seljaci, a tu njegovu tvrdnju sam svojim rođenim očima potvrdio samo nekoliko minuta kasnije. Zamislite Madball u još napaljenijoj varijanti i dobićete šta sviraju ovija momci, koji k’o da su upravo izašli iz neke teretane. Rajko gitarista je stavio neku masku na glavu, posle se skinuo do pojasa, kao i pevač i većina njihove ekipe u publici. Basista je imao ogromnu kajlu oko vrata, dok mi je jedino bubnjar izgledao kako-tako normalan. Da se razumemo, njihova muzika uopšte nije loša, neki malo brži fazon Skarhead, Madball i Ryker’s, ali mi je njihov scenski nastup odvratan. Mada, svi živi mi pričaju da su oni legende ovako kao ljudi, pa ću ja gledati da se malo suzdržim. Ako oni stvarno furaju taj mačo fazon, onda neka im je sa srećom. Jedva sam dočekao kraj, da bi sa nestrpljenjem očekivao da se Doghouse popnu na binu. Doghouse su meni, barem muzički, najviše odgovarali na svirci. Sviraju neku mešavinu Pennywise, No Use For A Name, plus malo Good Riddance, ali sve u svemu melodija je bila prva liga. Ovo mi je drugi put da ih gledam i kao i prvog puta su me oduševili. Ovog puta se nisam bacakao, već sam lepo seo kao gospodin čovek i odgledao njihov nastup sa otvorenim ustima. Svirali su svoje najbolje pesme, između ostalih i My Best Friend koja ima najbolji text, kao i sjajnu War. Pored tih starijih koje su mi jako dobro poznate jer sam overio oba demo snimka, svirali su i nove pesme koje su me oduševile. Odsvirali su i obradu Good Riddance United Cigar sa prvog albuma i mogu vam priznati da su je bogovski skinuli. Završavaju nastup skakanjem u publiku. I da rezimiram: čak tri i po sata izuzetno dobre svirke, sedam bendova i sjajna akcija koja će nadam se uspeti. Jedan od najboljih certova u mom životu.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
