Blah, Blah, Blah 14. dan u 2000. i eto me Kamelotu da se malo opustim od predhodnih prazničnih razbijačina i poslušam dobroga punka uz Fanticu! Rekoh sebi, večeras sam strejt – dosta sam se uništavao! Predgrupu Doghouse prvi put gledam uživo i prosto ne mogu da verujem da sam u Novom Sadu. Misli su mi na čas otišle u San Francisco, LA i slične Barkley-e i Okland-e. Da, melodični punk, konačno nešto valjano. Bend dolazi iz BG-a, a ako baš ne znate svira mešavinu No Use For A Name-a (recimo na vokalima i gitarama) i Good Riddance-a (prva dva albuma) na bubnjevima. Ma odlično! Odmah se uradio i intervju pošto su sišli sa bine (a za to je bio zadužen Bassara dok sam ja ostao u prvim redovima poslušati sve bolje Blitzkrieg-e). Masa se nikad ranije nije toliko uživela i popalila kao tada – verovatno su još bili pod utiskom i u prazničkom raspoloženju i veselju. Opšta popala tek počinje na hit pesmi Never Give Up – bukvalno svi pevaju i skaču. Odsvirali su i oni svoj repertoar od nekih 45 minuta punk rocka sa malo street-punk i OI! uticaja, ako me već vučete za jezik da definišem. Nažalost dođe kraj fine i prijatne večeri, a mi ostali srećni zadovoljni i TREZNI!!!
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #3, marta 2000.
