Imao sam sreću da Doghouse pratim od samog početka. Krajem ’99 ili početkom 2000. nemam više pojma dobio sam njihov prvi demo, imao je pet pesama, malo lošije produkcije, ali to je tad bilo sasvim uobičajeno. Fazon totalno skinut Good Riddance, ali ono što je oduševilo praktično svakog kome sam pustio ovaj demo je vokal. Niko nije bio ravnodušan na Dejanovo pevanje, koje je razbijalo sve pred sobom. Ubrzo je usledio i drugi demo snimak koji je imao primetno bolju produkciju, a bend je postao i koncertno aktivniji, pa se mnogi danas sećaju legendarnog nastupa na benefitu za skejt park u maloj sali Doma omladine. Tada su svirali praktično sa svima, a popularnost je počela da raste veoma brzo i nikog nije začudilo što su ubrzo pronašli izdavača. Ta dva demo snimka su spojili u jedan i tada mi to nije smetalo, ali iz današnje perspektive mi je strahovito žao što nisu dobili priliku da sve te pesme snime ponovo, u boljoj produkciji, da zvuče jedinstveno. Ipak, debi album Trax je jedan od najboljih albuma koji je izašao u to vreme i bend je dobio strahovit zalet za napredak u karijeri.
Ubrzo je usledio i drugi, godinu ili dve kasnije. Na Promised Land je bilo vidljivo da bend želi malo komercijalniji zvuk, pa smo pored starog fazona, dobili i neke sporije pesme. Publika je sve to odlično prihvatila i bend je nastavio u pravom smeru. Ipak, nekako u vreme kad sam i ja pravio pauzu sa fanzinom i oni su izbacili praktično neprimetni EP October, koji nije preterano dobro prošao. Meni lično nije legao, osećala se neka pukotina u bendu i nije me čudilo da su prestali sa radom. Ostao je žal što je jedan tako dobar bend prebrzo završio svoju karijeru. Ipak, veliki deo scene koji je žario i palio početkom milenijuma se povampirio, ali iskreno retko ko je očekivao da će se i Doghouse vratiti, posebno što je svako otišao na svoju stranu i radio u novim bendovima (Viseći Vrtovi Vavilona, Citizen X, Switchblades). U prvim najavama nisu ni govorili o novom materijalu, već o prostoj želji da ponovo sviraju, da osete kontakt sa publikom. Prve svirke prošle i ove godine su odlično prošle i dodatno motivisale bend da reunion ne bude samo prolazna stvar. Već u aprilu su predstavili novu verziju pesme Breaking koja se originalno našla na debi albumu. U novoj verziji u prvom delu ima skroz zanimljiv ska rege deo, a u drugoj u njihovom starom fazonu, brzo, vrlo melodično, sa odličnim vokalom. I do septembra nisam znao kakve su druge pesme.
Snimali su ih u studiju kod Raduleta iz Ateista, vokale kod Srđe Radulovića, a nezahvalan posao miksovanja je odlično uradio Mlađa Tea Break. Konačan rezultat je produkcija koja se savršeno uklapa u novi fazon koji ovi momci sviraju. Ako ste očekivali čukanje u Good Riddance fazonu, slobodno zaboravite. Njihova svirka se sada mnogo više naslanja na bendove poput Hot Water Music, sa dosta melodije, ali u srednjem tempu. Vokal je takođe malo promenjeniji, prilagodio se Dejan dosta mirnijim pesmama, koje su daleko teže za pevanje. Sad ne može prosto da pusti glas i prati furioznu brzinu, već mora aktivno da učestvuje, menjajući tonalitet, visinu, a često i boju.
EP ima ukupno 5 pesama, od kojih ste dve već imali prilike da čujete. Prvu, Breaking, sam već spomenuo, a i za drugu je snimljen spot pod nazivom Nobody. Ovaj fazon malčice vuče na ono što je Dejan radio u Vrtovima. Alternativni i indie zvuci su prošarani punk rock gitarama, ali ono što je najbolje u ovoj pesmi je svakako vrlo zanimljiv refren, gde su bekovi odradili posao i doneli nam novu dimenziju kada je Doghouse u pitanju. Pošto sam ovako ispreskakano počeo da govorim, vratiću se na početak EP-ja i pesmu Breathe. Interesantan uvod na basu, sa laganom nedistorziranom gitarom se polako pretapa u pesmu koja je malo brža od ostatka materijala, ali i dalje u nekom srednjem tempu. Ovde je najprimetnija promena u načinu pevanja, koja u pojedinim momentima podseća na nabildovani Face To Face. Inače, Face To Face uticaji su, da li namerni ili slučajni, primetni u gotovo svim pesmama, što je naravno odlična stvar.
Sledeća Remember Days ima skroz setnu i melanholičnu atmosferu, sa ponavljajućim rifom koji se vuče skroz do refrena. Suptilni bek vokali su nadopunjavali vokal, koji se preplitao u refrenu, i podsetio nas da je toga bilo jako puno na debi albumu. Ovoj pesmi možda fali neka dobra solaža, jer u sporijem tempu posle drugog ponovljenog refrena polako gubi na energiji. Taj solo je mogao da upadne pri samom kraju kada je ritam gitara postala usamljena u jednom momentu, ali bend ipak nije otišao u tom smeru.
Jedina brža pesma na albumu je poslednja Jester, koja podseća dosta na radove sa Promised Land. Brzi delovi koji se gotovo neprimetno pretapaju sa refrenima, pa cela pesma ima neki himnični prizvuk. Ovde su najbolje razvili muziku, dosta pozadinskih solaža, odlični bekovi, a i vokal je na ivici promuklosti, što me je potpuno oduševilo i pokazalo da Dejan ima mnogo kečeva u rukavu. Ovde kao da su me poslušali, pa su pred sam kraj uglavili jednu solažu, koja dosta podseća na neke No Fun At All kratke brzalice koje su znali da ubacuju na svakakvim mestima.
Ostatak benda je takođe na visokom nivou. Posebno bih pohvalio Boku, pošto bas nikad nije zvučao bolje. Sazreli su muzički i primetno je da sviraju više za sebe nego za druge. Svesni su činjenice da će mnogi mrzovoljno da vrte glavom i kažu kako ovo više nije Doghouse, već nešto skroz drugo, mnogo sporije. Sa druge strane, dovoljno imaju godina da odbrane svoj stav i svoju odluku da se prešaltaju u malo sporije i alternativnije vode. Ako i izgube deo nekadašnje publike, mislim da će osvojiti više nove. Uostalom, i njihova nekadašnja publika je odrasla zajedno sa njima, pa verujem da postoje ljudi koji će sa odobravanjem da gledaju i slušaju Doghouse 2.0. Meni je skroz leglo, i nadam se da ćemo uskoro slušati i njihov punokrvni album.
Lampshade Media
https://www.facebook.com/lampshademedia
https://www.facebook.com/DoghouseBelgrade
