San Diego je poznat po odličnim pank bendovima, tako da ni Dogwood nisu izuzetak. Njihova karijera traje već jednu deceniju. Poslednje studijsko ostvarenje Seismic na Tooth And Nail Recordsu je jedan od najimpresivnijih melodičnih albuma u poslednje vreme. Moćna produkcija, mračna atmosfera i sjajni tekstovi su oni elementi koji čine Dogwood odličnim hrišćanskim melodičnim bendom. Na moja pitanja odgovarali Danny (gitara) i Josh (vokal).
Kako to da je Seismic ispao toliko mračan album? Da li je to samo moja impresija ili ima znatno dubljeg sadržaja nego na prethodnom materijalu?
Danny: Muzički i tekstualno jer rađen u mračno vreme. Mračno vreme za našu zemlju, ali i za naše lične živote. To si veoma dobro zapazio. Naš bivši gitarista Sean je zajedno sa nama i Ryan Greenom napravio takvu mračnu atmosferu. Želeli smo je od početka, znali smo šta želimo i to smo dobili.
Gledajući od Seismic do vaše prve probe, koji su najbitniji događaji, promene u postavi i odluke koje su najbitnije za istoriju benda?
Danny: Mislim da je na prvom mestu promena imena od Half-Off u Dogwood. To je značajan faktor koji nas čini ovakvima. Sada smo ovako veliki zbog toga haha… Šalim se, naravno. Promene su bile nužno zlo, novi članovi su se odlično uklopili. Život je takav, idemo dalje.
Koliko je promena gitariste promenila zvuk? Mislim da je normalno da gitarista ima veliki udeo u kreiranju zvuka, zar ne?
Josh: Denny je odličan gitarista, baš kao i Sean. Sean je krenuo drugačijim putem od našeg. Naš zvuk je i dalje Dogwood, samo je sada malo više latino krvi u njemu.
Danny: Nema veze što se promenio gitarista. Tu su stvari ostale iste. Promena je nastala u radnoj etici u samom bendu. Umesto da Sean radi 90% muzika, sada bend aktivno učestvuje. Sada je Josh pisao sve tekstove za Seismic, a to mi je bitno, jer mogu sa njim da pričam o njima, da razgovaramo, jer volim da znam kakva je ideja pesme, da bih smislio melodiju. Mislim da sada imamo mnogo više strasti sa njegovim pevanjem, zato što peva svoje tekstove, a samim tim peva iz srca.
Da li vaspitavan od rođenja da budeš hrišćanin ili si sam pronašao Boga? Šta hrišćanstvo znači lično za tebe, a šta za bend?
Danny: Bog nema unuke. Svi mi moramo sami pronaći Boga na svoj način. Na taj način nam se Bog otkriva. Za bend, Njegovo prisustvo nas ohrabruje i mi slavimo Njegovo ime.
Kada si shvatio da želiš da verovanje bude značajan deo benda i da želiš da to izraziš kroz tekstove?
Danny: Veoma rano.
Josh: Ne interesuje me šta drugi bendovi misle o svemu ovome. Uvek sam želeo da pišem samo ono što mi je na umu, šta me muči, šta želim u životu, osebe koje volim… Ima određena verovanja za koja bih dao sopstveni život, i želim da ljudi to znaju, ali pored toga imam normalne misli koje svi ostali ljudi imaju, tako da pesme dobijaju na snazi. Termin hrišćanski bend je ono što ne želim da postoji kao izraz, zato što postoji mnogo drugih načina da se govori o Crkvi. Da li smo hrišćani ili muslimani? Jevreji ili neznabošci? Protestanti ili Katolici? Da li smo bezbožnici ili smo spašeni? Ne želimo da budemo deo sveta koji ima dva izbora i ništa osim toga. Možda ćeš negde naići da smo da smo hrišćanski bend. Želeo bih da razjasnim stvari: Dogwood je grupa ljudi koja ima verovanja u učenje Isusa Hrista, i kroz svoju muziku i tekstove želi da ukaže svetu da je Isus oko nas, a u to spada muzika, tekstovi, stil života. O ovome bih danima mogao da pričam. Osnovno je da verujemo u hrišćansku religiju i da je ona značajan deo našeg života. Ako nas to čini hrišćanskim bendom, onda to sa zadovoljstvom prihvatamo.
Koja se poruka krije iza teksta Selfish Americans? Ako bi morao da napiše kratke crte o pesmi, šta bi napisao?
Josh: Verujem da smo svi mi veoma privilegovani što živimo u ovoj zemlji, iako naše društvo vrednosti ceni po količini novca i moći, kojima se uslovno kupuje povlašćen status, mislim da smo u mogućnosti da svoje talente pokažemo izuzetno širokom krugu ljudi. Takođe smo u mogućnosti da unapređujemo svoje talente. Veoma često odbijamo da pomognemo ljudima kojima je pomoć preko potrebna. Vadimo se da nemamo previše vremena da im pružimo ruku. Ljudi ponekad ne žele novac, već ljubav. Uglavnom smo sebični sa vremenom. Mi smo zemlja koja daje i oduzima. Govorimo o ljudskim pravima, a viđamo toliko prosjaka na ulicama. Govorimo o ljudskim pravima, a ubijamo Iračane. Veoma je tužno što ljudi ovde nemaju osećanja prema tom napaćenom narodu. To je žalosno. Ali, zato o svojim velikim problemima trube na sva zvona. Sebični Amerikanci su i oni debeli, masni vlasnici korporacija koji su je nasledili od dede ili oca, ljudi koji nisu sišli među običan svet, ljudi koji u svom životu nisu videli veći problem od onog koji se javlja sa potresima na berzi.
Muzički, gde primećuješ napredak novog albuma u odnosu na stari materijal?
Josh: Seismic je prijatan album, koji je mračan i pozitivan u isto vreme. Pošto smo svi pisali pesme, postoji čitav niz najrazličitijih stilova i stavova, koje bend može da pruži slušaocu samo ako udruži snage. Ostali naši albumi su takođe dobri, ali im nedostaje to udruživanje snaga.
Ja sam posebno impresioniran kako su se tekstovi usavršili, zato što imaju veoma snažne lične, inspirativne i jake poruke. Ko je pisao većinu tekstova i gde pronalazite inspiraciju za njih?
Josh: Hvala ti! Ja pišem većinu tekstova i zaista mislim da je to moj glavni posao u bendu. Sada nisam opterećen pri pevanju tuđih osećanja, sa kojima se ja možda i ne slažem. Inspiriše me okolina, život oko mene, a sve te misli pretapam kroz metaforu. Pišem o svojim osećanjima, emocijama, strahovima. Pokušavam da prenesem prošla iskustva, ili da zamislim neka nova sa kojima mogu da se poistovetim. Uvek želim da pevam o nečem stvarnom i to upravo i činim.
Kako se punk rock/hardcore promenio od vremena kad si sve to otkrio i koliko misliš da će se promeniti u budućnosti?
Josh: Kada smo počeli, nije bilo puno ovih osećajnih emo bendova, gde pevač peva kao vrabac, već su većinu činili skejterski pank bendovi, i to je ono što je nas oduševilo. Ta agresija, eksplozivna i energetična muzika koja struji tvojim venama! Nadam se da će se situacija promeniti i da će muzika u budućnosti biti znatno bolja.
Da li su pozitivne stvari koje su te privukle hardcore sceni i dalje prisutne?
Josh: Da, naravno da jesu, ali su danas prisutne u drugačijoj formi. Nema više toliko političkih hardcore bendova kao nekada, a nema ni bendova koji će stajati čvrsto iza svojih ideja. Ipak ima veoma mnogo energičnih i dobrih bendova.
Da li turneje pomažu sprečavanje predrasuda?
Josh: Itekako. Turneje pomažu svima da shvate da se razlike među ljudima moraju prihvatiti. Razlike među ljudima postoje, ali to je izuzetno dobra stvar, jer nas unapređuje.
Tekstovi novih pesama su veoma poetične, a i literarno su odlično napisane. Da li si ikada uzimao neke časove iz književnosti ili nešto slično?
Josh: Uvek sam pisao ono što osećam, ono što mi je u srcu. Pod uticajem sam pisaca poput C.S. Lewis, Dietrich Bonhoeffer, Dr. Seuss, Greg Graffin, Madeline L ’Engle, Voltare, Scott Adams, etc.
Ima li nekih bendova na sceni koji se izdvajaju i da rade nešto zaista jedinstveno?
Josh: Jedinstveno? Hmmm… Refused su izuzetno dobri. Pennywise su uvek bili inovatni. Bad Religion su uvek čini velika dela. Imam maksimalno poštovanje prema Maxwell-u, a mislim da su Dashboard Confessional primer kako bi umetnici trebali da rade, i to se u suštini odnosi na sve ostale bendove.
Ako bi morao da živiš van SAD, koja bi to zemlja bila? Da li si ikad bio u Srbiji?
Josh: Veoma bih voleo da živim na Jamajci. Znam šta se desilo Srbiji i veoma mi je žao što je tvoja zemlja pretrpela takve strahote. Žao mi je bilo koje zemlje (kao sada Iraka), a pogotovo tvoje, prijatelju.
Koja stvar Dogwood čini najponosnijim?
Josh: Najponosnijim? To što se pojavljujemo u srpskom fanzinu!
Okej. Toliko od mene. Šta imaš da kažeš za kraj?
Josh: Hvala ti puno na intervjuu. Neka te Bog čuva, tebe, tvoju porodicu i tvoju zemlju. Bog vas blagoslovio.
Danny: Dovedite Dogwood da svira u Srbiji!
Dogwood: P.O. Box 7825, Los Angeles, CA 90007, USA.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #9, maja 2003.
