Veoma me je obradovala činjenica da sam uspeo da nabavim novi Dogwood, ali posle preslušanog diska, nisam imao volje više da ga pustim. Pitam se zbog čega bendovi za samo godinu dana toliko promene fazon?! Na prošlom albumu Dogwood je podsećao na savršeni spoj Bad Religiona i Lagwagona, dok se ovde totalno utopio u stereotip Tooth And Nail etikete. Nisam siguran koji je po redu ovo album, ali ja znam za postojanje još četiri albuma pored Matt Aragon. Bend je bukvalno svakim albumom lagano menjao stil, ali ovaj je nagli prelazak u nešto što je krajnje dosadno. Jedanaest pesama tipičnih za hiljadu bendova ove etikete su me definitivno razočarale. Jedino čime sam iskreno oduševljen je omot, koji je fenomenalno urađen, ali i prošli je isto tako bio. Ono što sam primetio je da su se etikete podelile što se tiče dizajna, a uz Trustkill Records čini mi se da je Tooth And Nail predvodnik novog talasa dizajniranja. Sad, koliko se to nekome dopada to je druga stvar. Da se vratim Dogwoodu. Matt Aragon je definitivno korak, i to veliki korak unazad, jer su prošli albumi bili znatno inventivniji i zanimljiviji, nisu bili toliko klišeizirani. Kod ovog albuma je bend izgubio ono što je nekada imao.
Tooth And Nail Records: 3522 West Government Way, Seattle, WA 98199-1323, USA.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
