Kada smo moj brat Diddi i ja došli do JKC-a mislili smo da smo propustili prvi bend, jer je gig trebao da počne oko 7, a mi smo došli u 7:45, ali su svi ljudi bili napolju i još nijedan bend nije nastupao, tako da smo malo popričali sa Janom oko njegovih ideala i posla u Linksrucku, političkoj organizaciji protiv kapitalizma, a kasnije smo pričali i sa Steve-om, pevačem iz Summer’s Last Regret. Kada je prvi bend Down But Not Out počeo sa svirkom, pit je skoro bio prazan, iako je muzika stvarno bila cool. Bend je zvučao kao 59 Times The Pain i momci su bukvalno i izgledali kao oni, zato što su basista i gitarista nosili istu odeću, imali iste frizure i imali iste instrumente kao basista i gitarista iz 59TTP, kada sam ih gledala prošli put. Posle 40 munuta high energy giga, izašla sam napolje ponovo. Moj brat je propustio prva dva benda, zato što je svo vreme igrao Hackysack sa momcima iz Summer’s Last Regret. Otišla sam do Mariusa, basiste benda u kojem ću, nadam se, uskoro početi da pevam (još nismo imali probe, zato što je gitarista u bolnici) i pričala sa njim i sa Ickenom i Thomasom, zbog čega sam propustila drugi bend Morning Wood. Onda smo ušli unutra da vidimo momke iz Summer’s Last Regret, koji su inače naši prijatelji. Nije baš bilo preterano zabavno, jer se u ovoj prostoriji ne može stejdždajvingovati kako treba, ali naravno, nekoliko ludaka je pustilo da ih ljudi nose kroz prostor. Što se benda tiče, to je melodični pank, ništa više i ništa manje, koji sviraju klinci od 17-18 godina. Posle svirke su se panduri pojavili (ali smo morali da im kažemo da su propustili sve bendove, ha, ha, ha) i hteli da prekinu našu zabavu, ali srećom nismo bili uhapšeni i oni su otišli. Potom smo bili napadnuti od neke bande koja je predhodno pokrala neku drogu, ali niko nije bio ozbiljnije povređen.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
