Priznajem da sam ovaj bend, tokom godina intenzivnog slušanja melodične muzike, nekako gledao ravnodušno. Ne znam zašto je to tako, jer su im svi albumi, počevši od prvog izdatog još pre deceniju i po, zaista vrhunski. Odličan miks melodičnog panka Kalifornije, regea i ska, kažu meni drugari, a ja nekako uvek nalazim da slušam nešto drugo. Ipak, slovenački bend me je itekako zainteresovao sa novim albumom Radio Unfriendy. Već na prvo slušanje 2-3 bombe, potom celodnevno slušanje, a to se nastavilo u sledećih mesec dana! Mogu slobodno da kažem da bi ovaj album mogao bez problema da se pojavi u Fat Wreck / Epitaph katalogu, pa čak i devedesetih godina, kada je ovaj žanr bio strahovito popularan i kada je iznedrio mnoge klasike.
Na prvo slušanje, Elvis Jackson su izbacili celokupan ska i rege, toga više nema, čak ni u naznakama. Metalizirane deonice iskaču sa svih strana, čak je i produkcija prilično žestoka, što se mnogim punk rock ljubiteljima možda i neće svideti. Ali, to je već stvar ukusa. Pesme su furiozne, suludo brze, izrazito zarazne i pevljive. Najveći kvalitet ovog benda, pored sjajnih melodija, ide harizmatičnom pevaču Budi, koji može da stane rame uz rame sa Zolijem iz Ignite. Ipak, prenaglašena produkcija je učinila da dominaciju preuzmu gitare, koje prosto seku i režu sve pred sobom. Nisam dovoljno kompetentan da pričam o načinu snimanja, ali takva metalizirana produkcija čini pank svirku malo ravnijom i lišenom emocija, naročito kada su bubnjevi u pitanju, koji zvuče previše savršeno i gde stekneš utisak da je svaki udarac identičan. Ponavljam, sve je to stvar ukusa. Meni uglavnom takve stvari ne smetaju, ali desi se momenat kad pomislim šta bi bilo kada bi produkcija bila malo sirovija, sa pojačanim basom, a manje tog metal utiska.
Sem toga, praktično savršen album. Od početka do kraja nema slabe numere, sem možda dvojca u sredini Realization i Take Your Time koji imaju neki grunge vibe, koji se nije baš uklopio. Prva pesma, za koju ste verovatno videli spot Any Place To Go neodoljivo podseća na treći album No Fun At All. Super brze deonice, još brži refreni, pevač koji ima perfektan naglasak. Jednostavno, bend kao da nije sa ovih područja. Kažem lepo, da ih Debeli Majk turi na svoju listu ne bi nimalo pogrešio. Posle laganog uvoda sledeća pesma Hangover eksplodira u zanimljive rifove i tu se već itekako osete metal uticaji.
Friends je ultra melodična, sa superiornim refrenom, u kojoj se vokal pokazao u svoj svojoj snazi. Interesantna gitarska rešenja su dopunila pesmu, koja je verovatno uz uvodnu i najkvalitetnija na izdanju. Who Do I Fight For je još jedan instant klasik, koji jako podseća na gomiletinu skandinavskih bendova koje smo slušali devedesetih. Za moj ukus fali možda malo više gitara, da se dobije dubina tonova. Prvo usporenje smo videli u fenomenalnoj petoj Hey. Pomalo monoton početak se ubrzo pretvorio u prelep refren, koji sam pevušio nekoliko sledećih dana. Bend je pokazao da se itekako snalazi i u sporijim i brzim delovima i da su muzički potpuno sazreli.
Straight Ahead pomalo i podseća na Ignite, i verovatno je najbliža melodičnom hardkoru, od ostatka materijala. Posle dve lošije pesme koje sam gore spomenuo, sledi odličan kraj u vidu The Answer / Not Just Ordinary i sjajnoj poslednjoj Looking Up. Svaka od te tri ima kvalitet da postane koncertni hit, naročito Not Just Ordinary, sa sjajnim, neverovatno zaraznim refrenom.
Elvis Jackson su već godinama zaštitni znak slovenačke pank rock scene. Novim albumom su verovatno svoju poziciju zacementirali za duži niz godina. Izuzetno kvalitetan album, koji će vas prikovati uz zvučnike duže vreme, iako je to u današnje doba hiper produkcije, kada smo svakodnevno zatrpani sa hiljadama albuma, gotovo nemoguće. Iskrena preporuka.
