Pre četiri godine Explosions In The Sky su svoj poslednji album završili sa za njih kratkom pesmom So Long, Lonesome. To je jedna veoma lepa i nadasve melanholična pesma, ne toliko slična njihovim ostalima, ali je sam naziv sugerisao da je to možda neki njihov način da se oproste sa publikom. Četiri godine je dug period u modernoj muzici i sa pravom sam očekivao da je to njihovo poslednje ostvarenje. Ipak, maestralni kvartet iz Ostina se uspešno vraća sa svojim šestim ostvarenjem, koje sasvim sigurno neće ostaviti ravnodušnim bilo koga ko ih je sa uzbuđenjem pratio poslednjih nekoliko godina. Prvi put sam za njih čuo još pre 7 godina, kada sam pogledao rekem-delo Friday Night Lights, koje na jedan originalan način govori o Zapadnom Teksasu, o opsednutosti ljudi zbog američkog fudbala, koji je u tom delu Amerike pretvoren u nešto što je bitnije i od Boga, Crkve i svega. Za te ljude je petak uveče svetinja, kada igraju srednjoškolske ekipe. U čitavom tom ambijentu se nalazi i grad Oston, koji je za mnoge dobre poznavaoce američke scene možda i glavni centar alternativne muzike i uopšte umetnosti. Čitav taj kontrast između umetničkog poriva sa jedne i kaubojskog načina života sa druge strane je i pokazatelj koliko je Teksas ustvari velik. Ogroman, tačnije. Explosions In The Sky su jedan od najboljih izdanaka jedne takve scene. Novialbum ne donosi nešto preterano novo, ali je bitno što se bend vraća svojim ranim radovima, izbacio je klavir i sada su ostali isključivo na melodiji tri gitare. Gitare se neprestano prepliću, prosto je neverovatno koliko tu ima zvukova. Bubnjevi pumpaju zvuk, a bas je tu samo da se čitava smeša učvrsti. Već od prvih taktova uvodne pesme Trembling Hands jasno vam je da se bend vraća u punoj formi. Mnogi bendovi koji su upali u eksperimentalne vode su otišli u elektroniku, ubacuju dosta kompjuterski generisanog zvuka, ali to nije slučaj i sa EITS. Zbog toga su njihovi nastupi uživo postali jedna vrsta lokalne legende i uvek veoma posećeni, bez obzira što nemaju pevača i što su im pesme neretno i preko deset minuta. Ipak, njihov strastven nastup, preciznost u sviraju i gotovo neverovatna prelepa atmosferičnost pesama su sasvim sigurno dovoljna pozivnica za sve one koji vole dobru muziku. Ipak, jedna stvar je na ovom EP-ju isplivala, a to je neverovatan napredak bubnjara Krisa Hraskija. Do sada su gitare bile zaštitni znak, ali sada su bubnjevi tako dobro odsvirani, tako inteligentno ukopljeni oko melodija, da sam na pojedinim mestima stekao utisak da je ostatak benda ustvari njega pratio. Čitao sam pojedine recenzije gde su optužili bend da reciklira svoje stare pesme, ali to definitivno nije tačno. Tačno jeste da se bend poredi sa svojim ranim radovima i to za momenat može da pije vodu, ali je napredak u svirci očigledan, kao i želja da se učvrsti zvuk, doda još malo atmosferičnosti. Ja bendu skidam kapu jer žele da ono što odsviraju u studiju ponove i uživo, što je u današnjoj kompjuterskoj produkciji zaista retko. Kao što se sa mnogim bendovima razočarate kad ih čujete uživo, tako se mnogi oduševe kad čuju Explosions In The Sky. U svakom slučaju, mene ovo izdanje nije razočaralo, čak štaviše. Nisam očekivao ništa više, a dobio sam ponovo nekoliko pesama koje ću da vrtim neko vreme. Kada si zatrpan sa muzikom koju preslušaš samo jednom, ovo je svakako velik kompliment u doba masovne produkcije. Ako ste ih slušali i ranije, svakako će vas obradovati vest da su ponovo tu. I budite sigurni u jednu stvar: vratili su se sa stilom.
Temporary Residence Records
www.temporaryresidence.com
www.explosionsinthesky.com
