Treći album beogradskog benda Eyesburn je, za razliku od prošlog izašlog za Metropolis Records, izašao za nekada progonjeni B92. Jedanaest novih pesama nastavljaju koketiranje neuspelog hardkora sa laganim dub i rege zvukom. Mora se priznati da je ovaj bend sazreo kada je moderan rege zvuk u pitanju, ali je očigledno da svoje hardcore korene nikako ne mogu da izbace, čime ovo izdanje dobija na težini. Prelaskom na B92, Eyesburn je morao da prihvati nova pravila igre, čime je cela ova priča izgubila na iskrenosti. Ustvari, ovo je daleko od iskrenosti. Rastafarijanizam je daleko, na sunčanoj Jamajci, dok je u Srbiji još uvek na snazi borba sa svim živim ideologijama. Sviranjem na protestu povodom krađe prošlogodišnjih predsedničkih izbora, zajedno sa još nekoliko srpskih sell out bendova, ovaj bend je isplivao iz underground priče, koju je verovatno jedva čekao da napusti. Osim sjajne pesme Sun, koju ste verovatno svi videli u vidu odličnog spota, i ponekih rege ritmića, ovaj album zaista ne donosi ništa epohalno. Osim originalnosti, ovaj bend u sebi ne poseduje ni trunku iskrenosti koji nosi bilo koji rege, a kamoli hardcore bend. Tehnički, bend je odlično potkovan, usviran, a uživo verovatno jedan od boljih srpskih bendova, ali tekstualno i dalje daleko od onoga što bi ozbiljan bend morao da bude. Rekao sam da imaju neuspešne hardcore uticaje i to je tačno. Oni se uglavnom ogledaju u bendu Snapcase (barem je to moje mišljenje) i nekih modernijih new school bendova. Takođe, muzički, pokušavaju da prave nešto što je i Sepultura uradila na Roots albumu, da prave plemensku muziku. Sve je to prilično traljavo i neuspešno, jer više žanrova, međusobno nespojivih, spajaju u jednu celinu, čime se dobija nešto što ljubitelji ovih žanrova nikada neće voleti. Ipak, i pored svih ovih krajnje iskrenih kritika, mislim da ovaj album zaista vredi poslušati, jer je neobičnost onoga što svira Eyesburn mnogo veća nego moje kritike.
Free B92
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
