Prva misao kad sam držao rezanac u rukama je da su maznuli ime albuma od benda sa tooth and nail-a Supersleuth. Ranije sam imao prilike da preslušam F-Minus i znao sam da je u pitanju minimalistička varijanta Rancida miksovanog sa hardkorom. Tačnije, mogli ste na prste jedne ruke da izbrojite melodične delove na albumu. E, dragi moji, situacija se znatno popravila. Pogled na credits listu i ime Stiva Albinija kao producenta je dovoljno da se itekako potrudim da odslušam album. Steve Albini je širem krugu ljudi poznat po svom radu sa Nirvanom, ali i kao kralj minimalizma u alternativnoj muzici. F-Minus su došli kao poručeni. Već u prvim zvucima vam je jasno da se stvari popravljaju na bolje, ima tu i melodije i energije svojstvene samo njima, bas drma zvučnike svojski, sve je na mestu! Sledećih 36 minuta bićete prikovani za pod svoje sobe nemajući snage, a ni volje da se iskobeljate iz pakla u koju su nas F-Minus i genijalni Albini uvukli. Naravno, producent takvog kova je svestan da zvuk ovakvog benda mora da bude moćan i prljav u isto vreme, a prosto je neverovatno sa kojom je on to preciznošću uradio. Ovo nije album za prosečnog epitaph konzumenta. Ima sve elemente koji sprečavaju pojavu dosade u bilo kojoj sekundi tridesetšestominutnog hardkor panka. Od uvodnog vrištanja u odličnoj Sweating Blood do poslednjih sekundi nezaustavljive Barking Dog, ovo je album koji itekako ima šta da kaže. A verujte mi na reč da govori stilom Majka Tajsona. Ukoliko preferitate mekanu muziku, u kojoj preovladavaju osećanja, izlivi ljubavi i kokodakanja onda u širokom luku izbregavajte ovaj disk.
Hellcat Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
