Moj prvi susret sa hardcore bendom Fast Times je bio u oktobru prošle godine, kada mi je sa Smorgasbord Records stigao fantastičan EP Where Were You, koji me potpuno oduševio. Jedan od razloga mog oduševljenja je bio taj što je vokal bio ženski, ali sam to utvrdio tek gledanjem u knjižicu, jer Ali je kreštala kao nijedna devojka do tad. Pre neki dan je izašao i njihov debi album, isto za Smorgasbord, a mislim da je to više nego dovoljan razlog za razgovor sa pevačicom Ali o svemu tome. Hvala Jeffu Terranovi na pomoći.
U redu, ne znam previše o vama, pa možeš li mi reći nešto više o samoj istoriji benda?
Prva svirka Fast Times-a je bila uoči novogodišnje noći 1998. godine. Imali smo nekoliko promena u postavi pre toga, ali sadašnja postava će sigurno dugo ostati zajedno. Chris Ernst (Frump) piše većinu gitarskih deonica, Graham Vanderveen je na basu i Steve Ashbury je naš najnoviji i voljeni bubnjar. Još dok sam imala 17 godina, osećala sam potrebu da imam bend. Godinama, tražila sam nešto što će pokrenuti stvari sa mrtve tačke, ali sve što sam videla i doživela jesu neuspesi i razočarenja. Dugo sam mislila da je sve ovo samo san koji se nikada neće ostvariti, ali sam izdržala. Ustvari, bila sam opsednuta da to ostvarim, da imam bend. Tek što sam diplomirala na koledžu, odlučila sam da se moja karijera malo ohladi, a svoje dugogodišnje snove sam ostvarila tek kad sam se udružila sa Chrisom. Njegova priča je slična mojoj, tako da kad smo se susreli, stvari su počele da se pokreću. Prošli smo kroz puno poteškoća, ali smo odoleli zato što smo imali jedni druge.
Možeš li mi reći nešto više o sebi, gde si rođena i odrasla, nešto o rodnom gradu, škola ili nešto slično tome?
Oduvek sam živela u New Jersey-u. Srednja škola je daleka prošlost za mene. Diplomirala sam još 1992, onda sam otišla na kodedž naredne četiri godine. New Jersey je sjajno mesto za život, mada mnogo mrzim hladne zime.
Tvoji tekstovi pokrivaju svakakve teme. Kako imaš toliko inspiracije i kako to koristiš u pravljenju pesama?
Ideje za tekstove obično dobijam na totalno neverovatnim mestima, kao što je dok vozim bicikl ili kad vozim kola. Nije baš lako zapisivati tekstove i gledati na put u isto vreme, ali ja ću tako nastaviti da radim. Trudim se da mi tema ne isklizne u tom momentu. Pravim ravnotežu između ozbiljnih i šaljivih tekstova, jer ima veoma mnogo ozbiljnih tema koje treba da se spomenu, a u isto vreme ne želim da zaboravim na zabavu.
Kakva je tvoje mišljenje oko šutki, veganizma, politike, religije, sXe itd.?
Šutke: Udari o pod dok ti zglobovi ne prokvare, ali probaj da budeš jebeno svestan da su neki ljudi oko tebe moroni. Tužno je u hardkoru kada se klinci po mraku traže zbog gluposti zvane tuča. Veganizam: Dala sam šansu veganizmu skoro četiri godine, da bi na kraju otkrila da to nije za mene (imala sam velikih zdravstvenih problema, između ostalog probala sam i strogu dijetu i još uvek se nisam dovoljno oporavila). Ja sam sad ekstremno pažljiva oko zdravlja, jer veganizam se jednostavno nije uklapao u moj život. Ovo me jako rastužava, jer sam se borila za veganizam svim srcem, a onda sam osetila kao da me je učinio lošijom i gorom. To je moja ružna realnost i ponekad mi je teško da se izborim sa tim. Gledajući spolja, nalazim da je malo blesavo kad su ljudi uhvaćeni u vegansku igru opstanka više nego ti. Politika: Sve je zasnovano na manipulaciji. Mrzim kad mi je omogućeno da znam samo ono što mediji i vlada žele da znam. Znaš šta mislim o politici? Politika je jedno veliko govno. Religija: još veće govno. Straight Edge: ako ne piješ alkohol ili se ne drogiraš, to radiš zbog sebe, a ne zbog okoline ili bilo koje osobe. X je nevažan, ali nošenje na šaci je kao da ste podigli zastavu koja govori hiljadu reči o tvojim vrednostima. Kaže: Ovo je moj tim… jesi li sa mnom?.
Reci mi nešto više o NJ HC sceni, izgleda kao da je tu sve važno što se dešava. N.Y. i N.J. su prilično blizu jedan drugog – jesu li scene međusobno povezane?
Ja sam malo razmažena, jer je toliko bendova iz New Jerseya koji su uticali na mene, a isto tako ima i puno mladih bendova koji naporno rade da urade nešto na sceni. Ima puno nezavisnih prodavnica, a ako to nije dovoljno, New York je udaljen oko pola sata severno, a Philadelphia oko sat i po južno. Nema vikenda bez svirki. Pre nego što sam osnovala Fast Times, bila sam na bukvalno svakom gigu – ponekad i četiri puta nedeljno, ali sada moram da biram jer sam neviđeno zauzeta.
Šta misliš o Smorgasbord Recordsu? Kako ste dospeli da budete na toj etiketi? Jeste li zadovoljni sa njima i da li ćete ostati na njemu? By the way, šta misliš o Jeffu? Ja mislim da je on veliki čovek.
Mi smo napravili fantastičan potez kada smo potpisali za Smorgasbord Records. Jeff je kao otac prema nama dok nam je prijatelj. On zaista nama poklanja puno pažnje i to je, čini mi se, stvar koju NIKAD nećemo dobiti od neke veće kuće. Upravo smo snimili debi album koji će isto biti izdat za Smorgasbord, a zamisli ako si ti uspeo da čuješ naš EP u Jugoslaviji kako će tek onda proći naš novi album. Postali smo bolji bend i bolji muzičari tokom poslednje dve godine, a veoma sam znatiželjna kada album uđe u prodaju kako će proći među fanovima.
Nije baš uobičajeno da hardcore bend ima pevačicu. Kakva je bila reakcija publike?
Ne, nije obično, ali ni ja nisam obična devojka. Reakcije su uglavnom pozitivne. U većini slučajeva, ljudi su veoma pozitivni povodom toga. Odlazila sam dugo vremena na gomile svirki, uvek igrala, skakala i pevala, tako da su me ljudi prepoznavali i najzad kad sam se popela na stejdž, to za njih nije bio nikakav šok. Ljudi nemaju problema da me prihvate. Ali, to je verovatno zato što sam svim srcem uz hardcore. Svi članovi benda pružaju 100% od sebe. Ne možete poreći energiju koju izbacimo tokom svirke.
Da li smatrate sebe kao politički bend? Kao feminizam ili socijalizam ili nešto slično?
Jednim delom jesmo politički bend, ali nikada ne zaboravljamo na zabavu. Ima gomila stvari koje su lepe u životu i mi volimo to da slavimo, istovremeno provocirajući klince da misle i o ozbiljnijim stvarima. Ja pre sebe zovem humanistom nego feministkinjom. Neka američka izdanja nedeljnih novina svrstana na policu na kojoj piše feminizam pokrivaju dosta važnih tema koje se veoma lako raspoznaju u stvarnom životu. U Americi, koliko radiš, toliko ćeš biti plaćen je samo jedan od primera, ali neka od tema kao što su nasilna venčanja, ženska kastriranja, dopuštena silovanja su samo neka od stvari koje me zaokupljuju. Gadim se ovih nepravdi, jer su one uperene protiv čovečnosti. Sve dok nešto nije u redu sa tvojom glavom, mislim da svi mi želimo dobro za ceo svet (pa da, posebno vi Amerikanci, prim. Vlada). Nažalost, usuviše je ljudi koji imaju problema sa svojim jebenim glavama.
Nedavno ste bili na evropskoj turneji sa Up Frontom, pa kako je bilo? Ima li nekih smešnih priča vezanih za tu turneju?
Uvek mislim više o budućnosti nego o prošlosti. Ono što najviše volim u vezi turneja jeste izbegavanje rutine zvane biti kući. Totalno sam slobodna kad sam na turneji, a sve moje lepe uspomene i osećanja (kojih ima na tone) su nekako povezane sa tim osećanjem slodode. Puno se smejemo, ali mislim da to nisu stvari koje bih spominjala u jednom intervjuu.
Jeff mi je rekao da ovog meseca idete na turneju. Kada će to biti i sa kojim bendovima ćete ići?
Za dve nedelje (intervju rađen 1. marta 2000. prim. Vlada) odlazimo da odsviramo 21 koncert u 23 dana. Putujemo sami i ja se zaista unapred radujem što ću malo da pobegnem od kuće, ali sam mnogo više oduševljenija što ćemo se zajebavati na stejdžu.
Gde vežbate?
Vežbamo u podrumu u Grahams house u New Brunswick-u, NJ.
Jel’ voliš da čitaš zinove?
Obožavam. Fantastična stvar kod fanzina je ta što su rađeni iz srca. Izgleda da je to i duh hardcora. Ne možete poreći moć DIY etike. Fanzini mi prave društvo kada putujemo veoma dugo.
U katalogu Smorgasbord Recordsa ste opisani kao The hardest working band in NJ. Koliko je to istina?
Potpuno smo posvećeni ovom bendu. 10 svirki u martu mi neće predstavljati nikakav problem, ali ugovaranje svirki, vožnja satima do mesta gde ćemo svirati, pravljenje celokupnog arta za našu robu, pravljenje majica, probe dva puta nedeljno, pisanje pesama, pravljenje i širenje flajera, odgovaranje na intervjue i pisma, objavljivanje pesama na kompilacijama, sve zajedno čini da moramo biti potpuno posvećeni bendu. Iako to nije uvek zabavno, ja se nikada neću buniti, zato što me ništa u životu ne ispunjava toliko srećom i uživanjem kao Fast Times.
Da li znaš nešto o Jugoslaviji? Zato što sam ja iz Jugoslavije.
Ne puno, osim gde se nalazi na geografskoj karti. Srećom imaćemo priliku da sviramo tamo sledeći put, kad budemo imali turneju u Evropi, a onda ću na tvoje pitanje odgovoriti opširnije kada je posetimo. Reci našim agentima da obavezno zakažu svirku u Beogradu!
Da li voliš da čitaš knjige i šta voliš da čitaš? Tvoja omiljena knjiga?
Volim da saznajem nove stvari iz knjiga, ali gotovo nikada nemam dovoljno vremena da čitam. Uvek uzmem tri ili četiri knjige kad idem na turneju. Ne čitam previše naučnu fantastiku, uvek se trudim da čitam nešto što će prošiti moje umne i intelektne sposobnosti. Na sledeću turneju nosim knjige iz arhitekture, kompjutera i finansijskog ulaganja.
Vaš album izlazi u februaru (izašao je već, prim. Vlada). Gde je snimljen, ko je bio producent, koliko ima pesama… reci nešto više…
Novi album ima 16 novih pesama, plus neke koje su uživo snimljene u Lajpcigu u Nemačkoj. Veoma sam srećna kako je sve ispalo. Snimali smo ga u Clearcut studiju u Saddle Brook u Njudžersiju, a sigurno ćemo se tamo vratiti i sledeći put. Mnogo smo napredovali kao bend i kao muzičari. Moj glas je postao prilično grub, zbog svih stvari koje su mi se desile u poslednje dve godine. Naterala sam svoje grlo da prođe kroz muški pubertet, tako da sad imam potpunu kontrolu nad njim. Tekstovi govore o mnogo ozbiljnijim stvarima nego pesme sa prošlog izdanja. Prilično smo se razvili tokom vremena. Sazreli? Hmm… to je već stvar mišljenja.
Da li možete da živite od muzike? Da li ste zaposleni?
Bilo bi divno kad bih mogla da živim od svega ovoga, ali smo za sada siromašni u finansijama, bogati u sreći. Zarađujem neku kintu slikajući freske, a gotovo svakog meseca uradim neku naslovnu stranu za neki časopis ili album. Ako nastavimo da radimo ovako naporno možda ćemo jednog dana i stići do stupnja da ćemo zarađivati svirajući u Fast Times. Imamo jasno definisan cilj i ja čvrsto verujem da možemo da ostvarimo sve što zamislimo.
Koji su vaši uticaji, koje bendove volite da slušate?
Svi u Fast Timesu imaju uglavnom uticaje klasičnih bendova, ali to sigurno nije i iznenađenje. Bendovi kao što su Minor Threat, Seven Seconds, Agnostic Front, The Misfits, Gorilla Biscuits su osnivači ove muzike. Ako ste u punk/hardkoru, slušanje ovih bendova je gotovo univerzalna i normalna stvar. Jeste klišeizirano da ih navedem kao uzore, ali priznavanje njihovog uticaja je neizbežno. Moji favoriti su i Vision, Token Entry, Sheer Terror, Bad Brains, Dillinger, Escape Plan, Rorschach, Kid Dynamite. Ali nijedna osoba nije preterano uticala na našu muziku. Veliki pevači kojima sam bila inspirisana su Henri Rollins, Joan Jett, Paul Bearer, a ako se usudim i Cappo?!
Nekoliko završnih reči?
Hvala ti Vlado, što si nas ubacio u fanzin. Poseti naš sajt i nadam se da ćemo se uskoro videti u Jugoslaviji!
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #3, marta 2000.
