Nekoliko meseci unazad na nekom neodređenom mestu na internetu pojavila se vest da Flogging Molly dolaze u Beograd 11. juna. Botanička bašta, kaže nepouzdana vest. Sve je u redu – naježio sam se malo, sačekao dan-dva i onda preko pouzdanog sajta za prodaju karata za razne događajštine video da se one STVARNO prodaju, te da na sajtu piše – Beogradski sajam!? Lep početak, nema šta… Pouzdanih vesti nigde nema, promoter se češe iz uha, a šta ćemo mi, verni podanici ovog genijalnog irish punk benda? Ništa – karte su tu, pa gde bude da bude!
Prvo: Flogging Molly sam čuo prvi put nakon pročitane recenzije u Get on the Stage fanzinu – drugi album, Drunken Lullabies. Uh, kakva ljubav na prvo slušanje – punk, Irska, Steve Albini… Davna 2002. godina. Kao svaki iskreni fanatik, pratio sam sva izdanja svih ovih godina, išao sam toliko daleko da sam preslušao i Fastway, gde je Dave metalisao uz Brzog Edija. Ne mogu da kažem da sam svaki album slušao do besvesti, pretposlednji i onaj pre njega mi nisu legli baš. Međutim, prošlogodišnji Anthem i povratak u studio u kome ih čeka Steve Albini donose drugu mladost ovim sjajnim likovima.
Drugo: gledao sam mnogo koncerata, moooogo čak, ali sam znao da ovaj ne smem da propustim. Koliko god da sada nisu mladi kao pre dve decenije, koliko god da se piše kako Dave više ne peva sa energijom punk/metal/folk omladinca, nekako nisam želeo da verujem ni u šta dok ne proverim svojim očima i ušima!
Treće: o, kako sam bio u pravu!
Kako je počelo, tako je i završilo – koncert je premešten u Dom omladine – sala Amerikana. Valjda su se skrasili, pomislih, udarih sa kumom (muško) 250 kilometara do prestonice i utovarih se u salu. Pet Needs, mlađani Englezi, zagrevali su publiku dobrih 45 minuta, i to valjano. Vidi se i čuje kilometraža (Bouncing Souls su ih vodali po USA, na primer), a nije ni čudo, jer ih je pod svoje uzeo Frank Turner. Mahom pesme sa poslednjeg, drugog po redu, albuma, koje dobijaju posebnu dimenziju uživo, jer braća Marriott (vokal i gitara) nemaju mira niti jedne sekunde tokom nastupa. Sala se puni, mlađani Englezi pošteno drljaju, do piva je već nemoguće doći, jer je JEDAN šankić pretovaren irskom braćom.
Pauza od 20ak minuta, sve se popunilo do vrha! Moram priznati da ovo nisam očekivao, blesavo sam mislio da nema baš toliko irish/punk manijaka, naročito jer je stvarno prošlo mnogo godina od onih albuma Flogging Molly koji su se slušali u krug. Ali, više godina je prošlo od kako nisu svirali u Srbiji (nikad), te je sa te strane razumljivo što su se ljudi nakrcali kao sardinke. Nasmejana lica, irske zastave, pivo na sve strane, grljenje i opšta pozitivnost – a svirka nije ni počela. A kad je počela – auh, bato! Drunken Lullabies iz potpunog mraka, istog trenutka kreće šutka (ni to nisam očekivao), pivo poput kiše, horsko pevanje – Amerikana ključa! Mislim da je oduševljenje bilo obostrano, Dave je primetio u startu da će ovo biti jedno pakleno dobro veče. Nastavlja se sa par nezaboravnih hitova sa Swagger debija (takve su sve na tom albumu, doduše), a onda prva sa poslednjeg albuma – A Song of Liberty – a irish masa peva u cugu! Sunacmu, kad li su pre naučili sve to, reče unutrašnji glas, nakon čega sam se još jednom podsetio koliko sam mator. Dave skače, nazdravlja sa prvim redovima, uživa gledajući ljude kako plivaju po rukama, glas mu nije ni štucnuo – apsolutna perfekcija! O ostatku benda ne treba trošiti tastere – šest maestralnih muzičara koji u svakom momentu isporučuju maksimum, prateći čiču (Dave ima 61 valjda) bez pardona. Njegova supruga Bridget je uz njega sve vreme, on često predstavlja sve njih (uz po koju psovku u šali), svi pevaju, svi se stapaju sa publikom i svi su nasmejani. Whistle the Wind, If I Ever Leave This World Alive i Float su našto lakšeg ritma, pa se tokom izvođenja ove tri pesme potpisnih ovih redova naježio propisno. Zašto? Zato što se tada mogla LEPO čuti publika koja ih je pevala od prve do poslednje reči! Trenuci koji se ne zaboravljaju! Sve hitove narendaše i – kraj. Naravno, na bis nismo čekali ni 2 minuta, što je očekivano. Auh, kada je zapevao Black Friday Rule u ogoljenoj varijanti, počeo sam da gutam knedle. Pesmetina sa debi albuma, pa Saulty Dog sa istog za pravi kraj ove lude večeri!
Nekome je taj dan bio značajan zbog neke teniske titule (pomenuo ga je Dave između pesama, naravno), ali ću ga ja pamtiti po tome što su mi se noge tresle u ritmu u kome se dva sata tresao ceo Dom omladine, sve vreme dok smo pešačili u nadi da ćemo naići na kiosk koji radi nedeljom i zveknemo po hladno pivce na eks. Našli smo ga i nazdravili za Flogging Molly. Da nam se što pre vrate!
