Beše davno kad sam prvi put čuo za ove Australijance. Ustvari, serem, tačno znam kad je to bilo: jun mesec 1999. godine, čvarenje na suncu i čekanje u redu za prijemni za faks, a meni u glavi samo da mi je keva rekla da sam dobio prvi paket iz Nemačke. To se nikad ne zaboravlja, bre! Mladunac, neiskusan, željan novih kontakata, uspeva da pokrene saradnju sa svojom omiljenom etiketom, Fat Wreck Chords. Poznato je da leti nema baš puno nove muzike, a ni baš kvalitetne, pa je umesto nekog super dojajnog američkog benda, meni stigao bend totalno nepoznatog naziva: Frenzal Rhomb. Da budem iskren, ni tada, a ni sada nisam preterano odlepio, sem što je bila neka pesma, već sam zaboravio naziv, koju sam slušao do iznemoblosti, smarajući okolinu. Ipak, ako ćemo pošteno, da to nije prvi disk koji sam dobio, ne bi ovaj bend više nikad ni slušao.
Upravo zbog te jebene sentimentalnosti, koja se, što je najgore, pojačava što više se približavaš definiciji matorog prdonje, ja sam sa ushićenjem skinuo novi album, sada već veterana australijske punk rock scene i umno se pripremio za najgore. Možda je tako i bilo bolje, jer mi je album legao kao usranom nove gaće. ’Bote lebac, ovi se nisu promenili nimalo. I dalje imaju skroz detinjaste tekstove, i dalje ih muče isti problemi, siledžije, čibulje, naci klinci, pokvareni skejtovi… Ma, i ja bih tako! Ali, bez zajebavanja. Ajmo svi kolektivno tamo dole gde je toplo kad je ovde hladno, daleko od svih majmuna i degenerika koji nam kreiraju živote. Uf, ja opet odem tamo gde ne treba. Vratimo se na album. Možda malo jače od prosečnog melodičnog punk rock albuma. Vidi se da imaju dovoljno utakmica u nogama da izguraju album, ali ih i dalje muči što imaju dosta relativno prosečnih/dosadnih pesama. Vade ih, standardno, dve-tri vanserijske, koje te teraju da ih slušaš danima, pizdeći što nemaš volje ni snage da prebaciš na nešto drugo. Knuckleheads je skroz super pesma, prava kalifornijska melodija. Ostane ti u ušima i melodiju ne možeš da ispereš ni sa head & shouldersom. My Dearest Friendi Back To The Suburbs su izvučene iz devedesetih, što ja naravno obožavam i kao najgori naivac padnem i ne budem objektivan. Objektivnost je ionako precenjena karakterna osobina, a ja ponosno priznajem da nikad u životu nisam objektivan, sem u izuzetnim slučajevima kad mi puca kurac. A pošto volim Frenzal Rhomb, reći ću da je ovo album koji vraća osmeh na lica, koji od suvog proseka izvači zlata vredan kvalitet i od procoljka od melodije pravi melodije koje zviždućete danima vozeći bicikl/skejt/rošule ili neko drugo prevozno sredstvo.
Ako niste ludak koji guta sve što ima veze sa melodičnim pankom, nećete nikad shvatiti ni ovaj bend ni ovu recenziju. A iskreno, danas sam raspoložen da me zabole patka, što priznajem nije uopšte loša osobina i moraću da je vežbam što više. Ozbiljno, subjektivno objektivno, preporučujem ovaj album svima koji svako leto jedva čekaju zbog belih čarapa, širokih bermuda i ženki koje se lepe na skejt, mnogo više od lelemuda, probisveta i snobova sa okolnih bazena.
Shock Records
www.shock.com.au
www.frenzalrhomb.bigcartel.com/
