Kako sam voleo ovaj bend da slušam. Jedan od retkih indie/emo bendova koji je valjao na početku dvehiljaditih. Tada su izdali dva genijalna izdanja na Revelation Recordsu i posle još jedan nezapažen album i raspali se. Prošlo je decenija od tad i zaista sam se obradovao kad sam čuo da ponovo rade. U poslednje vreme smo bili svedoci da se dosta bendova vratilo iz naftalina i bilo je tu jako loših rezultata. Možda je u pitanju kinta pa žele da unovče još malo nostalgije iz ljudi koji su ih slušali, ili prosto nemaju tu kreativnu crtu posle deset-dvadeset godina. Iz bilo kog od gore razloga, trijumfalan povratak je nešto što se baš ne očekuje ovih dana.
Ali ne i za Gameface. Ne, bato. Vratili su se posle deset godina i izbacili jedan od najboljih albuma u karijeri. Bez zajebancije. I kad su se raspali nisu više bili besni klinci sa početka karijere. Sada su još iskusniji, stariji i znaju znanje. Izuzetak čini pesma Lifetime Achievement Award, žestoka pank krljačina, koja kao da je ispala sa prvog albuma. Sem te i možda Always On, bend se nikad nije trudio da ponovi taj rani siroviji zvuk. Interesantno, pogotovo za mene, ali ove dve pesme su mi i nekako najlošije na albumu. To je ustvari dokaz koliko je album kvalitetan.
Prve tri pesme su savršeni hitovi i odmah ulaze u uši. Swing State i Regular Size jako podsećaju na zvuk devedesetih i ono što američki fanzini nazivaju radio friendly zvukom. Popičasto, ali dovoljno melodično i pankerski da bude kako treba. Now je apsolutni genijalni hit, koji ceo album vuče sa sobom. Verovatno ćete naleteti ovu pesmu na mnogim listama, pa je i na Get on the Stage fanzinu ponosno zauzela svoje mesto na top 10 listi pesama za mesec jul. Ova pesma na savršen način opisuje zvuk Gameface. Ako ste ih voleli, naročito u periodu kada su svirali na Revelationu, onda je to to. Nema greške. Nastavlja se potom na Picture Day, odličnu pesmu srednjeg ritma gde je pevač Džef Kodil bukvalno briljirao. Pesma kao stvorena za njega. Sa dosta sporijih atmosferičnih delova, Picture Day se u potpunosti oslanja na vokal, izdvaja ga na svetla pozornice i pokazuje da i pored deset godina, čovek odlično peva.
Posle dve gore pomenute rokačine nastavlja se u tipičnom Gameface maniru. Album završava sa dve jako dobre pesme. Frames je izuzetno melodična, sa jakom bas linijom, koja predstavlja savršenu podlogu za nežnu poslednju My Troubled Half. Ona počinje veoma sporo i melanholično, samo sa basom i mrmljajućim vokalom, dok ne eksplodira u himničan refren. Ipak deo pre refrena je to što je savršeno u ovoj pesmi, kada Kodil nostalgično uzdiše preko umornog zvuka gitara. Forget the bad times, remember the good guys, kao da na simboličan način obeležava kraj albuma i novi početak benda.
Gameface su se uspešno vratili. Ima par prosečnih pesama, ali one teško mogu da zasene par bisera. Nadam se da ovo nije samo one time pokušaj i da se bend vratio za duže i da će nas u skorim godinama obradovati sa još kojim odličnim albumom.
