Gavrilo Princip mi je mnogo drag bend. Jedan od dražih, barem kada su domaći bendovi u pitanju. Samim tim objektivnost u recenziji mogu da okačim mačku o rep. Ali, kako sam ja matora kuka, verujem da su mi sve recenzije takve. Jednostavno, muziku slušam iz čistog zadovoljstva, a kad mi u ruke padne album koji mi ulazi u uši, koji se zadrži u plejeru danima, nedeljama, onda mogu samo da pišem onako i jedino kako zaista osećam. A osećam da je Gavrilo Princip na pravom putu i da su konačno prevazišli sve svoje mane, koje su imali na prethodna dva izdanja.
Gavrilo je u periodu između dva izdanja, prethodnog Vi imate moć, mi imamo noć, čiji naziv mi se, iskreno, nikada nije dopadao, i ovog novog, zanimljivog niziva Uravnilovka, imao velike tektonske poremećaje u bendu, zbog kojih je bend praktično jedno vreme bio na ivici da prestane da postoji. Imali su pevača, pa je otišao, pa su probali sa drugim neko vreme, ali nije išlo. A onda je basista Ivica preuzeo vokalne deonice i nekako mi se čini da je skinuo ogroman teret ostatku benda sa sebe. A Gavrilo je bio četvorka, danas su trojka i iskreno ne znam kako to zvuči na koncertima, ali u studiju… jako dobro. Naravno, vidi se pečat studija Paradox, malo čvršća produkcija, odlični aranžmani… Sve nekako deluje na većem nivou.
Članovi benda su na sceni prisutni preko 25 godina, pa je i očekivano da im teme budu daleko ozbiljnije od prosečnog domaćeg pank benda, koji nije odmakao od pijenja sa ekipom, pljuvanja vlasti i sličnih prigodnih inspiracija za tekstove. Već u uvodnoj Ateista dolazimo do prilično bolnih i tabu tema naše današnjice, velikih ispada Crkve, moralnih padova… U Just Married će se prepoznati mnogi muškarci, čiji život su upropastile razmažene žene, koji ih, da budemo brutalno iskreno, danas ima na izvoz… Baš kao što tekst kaže, očekivala je princa, a dobila konja… Još jedan potencijalan hit i tema za razmišljanje danima je pesma Karijera. Gde je sad svet o kojem sanjaš? / Svet u tvojoj glavi koji niko ne vidi. / Gde je sad svet o kojem sanjaš? Ja lično ovo vidim kao crnu i sumornu budućnost bilo kog čoveka u ovoj zemlji. Još bih izdvojio i tekstualno briljantnu poslednju pesmu Čudne igre, koja ima ujedno i čudnu, veoma setnu i melanholičnu melodiju. Čudne su igre sudbine. / Nekad padneš nekad ustaneš. / Život nekad sam te podigne, / Iz blata među zvezde.
Bendu je u tekstovima pomagao Vladimir Pešić, i njegava oštra lirika i gorčina se itekako oseti. Pomešana osećanja u kojima dominiraju takva osećanja nisu proizveli bes, što bi bilo očekivano. Možda bi neki mlađi bend izbacio sve iz sebe, ali onda dolazimo do onih klišerskih refrena, strofa kojih smo se naslušali. Gavrilo donosi nešto što nije jednostavno provaliti na prvu loptu, već je potrebno zagrebati ispod površite, razmišljati, a možda i proživeti u životu nešto slično. Naša generacija uveliko ulazi u srednje doba i sredina tridesetih je mesto kada već počinješ da se okrećeš onome što se desilo u jednakoj meri kao i onome što će doći. Nemoć, nedostatak volje i borba za porodicu su nešto što prosto izbija iz svake note, svakog teksta i u tome se i ja pronalazim. Dobro, da me ne shvatite pogrešno, nije Gavrilo Princip neki onemoćali bend koji nema volje, ali kad te problemi sa svih strana pritisnu, teško da možeš da pričaš o suncu i lepom vremenu. Ovo je naša realnost. Ovo su jebeni problemi koje većina ljudi svakodnevno pokušava da reši. I svako ko ih nema, ko je bezbrižan, ušuškan u roditeljski dom, teško da može da shvati kakve su to Čudne igre i zašto Svi mi čekamo, svi mi nešto čekamo, al’ se dupe teško pomera.
Muzički je jako zanimljiv album. Ne mogu da kažem da me je oduševio ili pomerio s mesta, ali sam prilično uživao u par momenata, naročito kada su solaže u pitanju. Ateista, Just Married, Karijera, Čudne igre i Bog panka su pesme koje se odmah izdvajaju. Ja bih lično izbacio sedmu Nemoj nikad piti sam, koja me previše podseća na irski folk i nekako im ne stoji. Pretpostavljam da je možda neka lokalna smederevska fora, šta li, ali meni nije legla. Uravnilovka je nekako predvidljiva i monotona i bez obzira što je naslovna, ne znam šta joj fali. Monotoniju glavnog rifa pomalo razbija solaža, ali to je malo. Vlada je pesma koja je primer prethodnoj kako jedan običan rif, sa malo doze melodije i promene tempa može da bude odlična pesma. Ti si taj je jedna od boljih pesama. Poseduje sve što treba za jedan potencijalni hit: uvod sa solažom, malo sporiji uvod pred refren, ubacivanje bek vokala, promene tempa. Jednostavno, pesma koja ima prizvuk koncertnog hita.
Ima ovde još materijala za napredak. U odnosu na prva dva albuma, bend je džinovskim koracima napredovao tekstualno. Ono što je najbitnije kod pank benda, da nas natera da razmišljamo malo dublje o nekim stvarima, to su itekako uspeli. Ono gde ja vidim napredak u nekim sledećim, daće Bog, izdanjima, jeste muzika, malo više melodije, malo manje monotonih rifova.
Iskrena preporuka zaista.
