Oldtimerband je etiketa koja bi trebalo da se uvede za dinosauruse koji su preživeli sve ove godine. Nikada mi nije bilo jasno zašto je to hardcore, a ne punk, te su ovim albumom, posle toliko godina, uspeli da mi objasne. Da, ovo je engleska verzija američkog odgovora na engleski punk. (What?!?!) Mnoge stvari mi ovde nisu jasne. Boju instrumenata i duh su zadržali, a sve zvuči dosta moderno i kvalitetno. Drugo, deluje kao Metallica, a opet su punkeri. Hit za hitom se niže i konačno je ovo nešto što će dokazati Rudaru i ljudima koji su prošli kroz i pored Vox Populija, da punk iliti hardcore nije neznati svirati ili neuvežbano je zlatno sa Jolanama od 75 EUR-a, singl magnetima i sličnim utešiteljskim komentarima upotpunjen život ili bolje reći zabluda životna, već da je mnogo znoja i alkohola trebalo da prođe kroz tijelo i kao vrhunac je Ha-Ha album. Kruna. Sad mogu i da se raspadaju. Da se razumemo, daleko je ovo od Generals tri tona, City Babies na četr, Diplomatic Immunity i tsl. Ovo je pravi punk/rock sa dosta uticaja modernih Dropkick Murphys, Oxymoron i njima slične ekipe. Možda je i najviše uticaja uzajamnih imalo i druženje sa P.T.T.B na albumu Alien Pubdaction (I’m getting Pissed for Chrismas). Jako čvrsta svirka, prosto da ne poveruješ da tvoj tata može ovako da bude besan. Ipak, to je prvi veći strani koncert koji sam gledao, pa čak i sećanje na njega je evociralo preslušavanje The Clay Years i bacanje u potragu za komentarima sa svirke koje sam štampao u svom fanzinu pre mnogo godina. Isčitavanje uz pratnju HAHA i pesme Belgrade, se nastavlja i narednih nekoliko meseci, a vi u potragu ako vam je stalo, ako nije…. onda se zapitajte… možda vam je potreban liječnik.
Go-Kart Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
