Da je više ovakvih bendova, razlike u muzičkom žanru se više ne bi mogle praviti. Koliko god se trudio da ih strpam u neku muzičku kategoriju (znam, moja manija je da bendove trpam u kategorije, da ih delim, seckam, ređam po stolu kao materijal za picu… ups… malo sam se zaneo), to je bilo potpuno nemoguće. Uticaji u svirci Glasseater su toliko široki, da je jedino što mogu da kažem da su hardcore, metal, indierock, emo i pank pomešani na ovom albumu. Njihova glavna karakteristika na prošlim albumima bili su ekstremno brzi prelasci iz metalcore dernjave u perfektno melodični pop pank. Ovde smo, srećom, manje izloženi takvim ekstremima, tako da vokal uglavnom ostaje u okviru harmonije, sa povremenim izletima u metal. Priznajem da mi je besmisleno da ljudi metalski vrište, a pevaju o najsrećnijim trenucima svog života, ali bend je uspeo da takve gluposti smanji na neku razumniju i podnošljiviju meru. Ono što je veoma bitno jeste da bend nije upao u kolotečinu sa ostalim govnima sa Fearless etikete, već se zadržao u okviru svog fazona. Inače, bend nam dolazi sa Floride, nekada prestonice svetskog death metala, a danas najbolje američke indie/emo/pank scene. Ne mogu da kažem da volim bendove kao što je Glasseater, ali ono što oni rade je zaista korektno. Vredi poslušati album, može da predstavlja solidnu zabavu neko vreme, ali kasnije dosadi.
Fearless Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
