Pažljivo prateći interesovanja njihove publike, koja već godinama nestrpljivo čeka i u željama priziva Rancid, Punk Rock Holiday crew su se angažovali i kad već ne za nastup baš u Tolminu, onda za drugi koncert na ovogodišnjem touru obezbedili Ljubljanu. Još i preko toga, oba opening banda koja su izabrali (verovatno idu u paketu, ali ovako bolje zvuči) onako kako bih i sam izabrao da sam mogao. Da sam umišljeniji, došao bih do uobrazilje da sam preko noći postao i influenser. S obzirom da u junu PRH crew u Ljubljani rade i 5. 6. The Menzingers, Frank Turner & The Sleeping Souls i Billy Talent Kino Šiška i 19. 6. Pigs Parlament i The Interrupters, Cvetličarna to mu ga dođe da ove godine pankeri u Sloveniji imaju skoro 2 PRH, ovaj junski je iz tri rate.
Kako sam se probudio dan pre koncerta i samog puta u Ljubljanu, u glavi mi je svirala Antennas, ona NOFX verzija sa NOFX / Rancid BYO Split Series Volume III od pre, sad već 21 godinice. Koju, uzgred, nikad live nisam ufatio ni na NOFX, ni na Rancid, a prve sam gledao onoliko puta koliko su decenija radili do aktuelne, a sad adio turneje, a Vukove duplo manje al’ opet dovoljno da sam ih gladan baš kao svi Vučari iz obe Polače zajedno. Biće da je negde u mojoj duši duboko tinjalo (da, jeste u pitanju je namerna parafraza četvrtog stiha iz Olimpia WA) grizodušje što ne postižem da odgledam i neki od poslednjih nastupa NOFX. Mimo svega koji još bend znate da se oprašta nakon 40 godina i svira na svakom koncertu po 40 pesama iz svih perioda benda?
Rancid sam gledao do sad dva puta i kako je to bilo, pamtiću dok sam živ! Kako onda da ih sad preskočim ili kako da pišem o samom koncertu, a da ne budem previše pristrasan? Kod nekih bendova sam uvek previše pristrasan, valjda se to i podrazumeva. Najsmislenije bi bilo da se držim samog iznošenja činjenica i pomalo statistike da ne odleti sve nizbrdicom u nepregledne panegirike.
Oni koji otvaraju ovo praznično veče su Grade 2 u 19.30h i prvo što opažam, da u tom još minimalnom broju posetilaca, ispred bine ima oko 10 ili više baš desetogodišnjaka sa roditeljima, druga (ili treća?) generacija punxa u porodici. Pravilno vaspitanje i odrastanje je osnova svakog redovnijeg društva i sistema. Britanski trio je nešto što mi uvek prija, kao melem na ranu, a kako i neće, kad su sinonim za ono kako bend treba da zvuči uživo, u najkraćem sve kao na albumu al’ za dva stepena energičnije. Dobro, nije baš sve kao na albumu, zapravo samo jedan jedini detalj nije, u četvrtoj numeri Fast Pace očekivano nemaju klavijature jer da ja znam, samo Dropkick Murphys ih vuče na tour zarad jedne stvari, a ni oni uvek. Znači, klavijature im praštam, a praštam i deficit perkašna na samom početku te pesme, al’ zarad potpunije statistike, neka u tefteru stoji da ga nije bilo. Bilo je zato Misfitsa, Where Eagles Dare, valjda da demonstriraju da je lakše biti đak generacije kad si imao najbolje učitelje i zasluženo stigao do još boljih mentora Rensidaša. Zvuk i nastup od prvog tona perfektni bez trunke oscilacije ili kalkulacije, krampom pa u vugla. Negde iza jedine obrade u njihovom repertoaru setim se da imam u džepu, pošto security ne pretresa press, domaće štrudle sa makom i ošinem po njoj da udarim zazubice blaženoj klinčadiji iz zemalja prvog sveta. Posle svirke sam baš nekom od dječaraca poklonio playlistu Grade 2, odnosno menjao njegovu za svoju, kako reče ćalac od malog, moja ima tragove izolirke, vidi se da je bila baš zalepljena za binu dok na toj drugoj (ovoj iznad) ih nema, može neki zlobnik da konstatuje da nije autentična. Čime se sve mladi zanimaju…
Lapo sata pauze do The Bronx prođe kao 5 minuta u ćaskanju sa prijateljima, poznanicima, jarančinama iz: Slovenije, Hrvatske, ponekim Bečlijom, te našima od Smedereva do Subotice. Masa već fino popunjava ganc novu halu i taman kad sam očekivao da se sve još više izdiže poput spratnosti atraktivnijih ulica u rodnom mi gradu, The Bronx su zapeli. Nije pravi termin, nije u njima bilo zapinjanja, naprotiv raspomamljeniji i žešći su od želudačne kiseline blaženopočivšeg Branka Crnogorca Karelija, samo kako to izlazi u razglasu i zvučnicima tu je kiks. Neko brujanje, previše basa svugde, onda rastakanje na 100 strana… Da li im je tonac to veče imao bad night, nespremnost za čas, vodu u ušima, šta god nije više ni bitno. Po onome kako je delovalo, njima na bini nije sve zvučalo kao i u publici, možda su im i njihovi monitori došli glave.
Pola sata do Rancida mi deluje da traje dosta duže, nimalo pametno se muvam bez cilja po hali i sve teže i duže probijam do dostojne busijice negde u petom, šestom redu s desna Freemanova strana bine. Pucnjava hitovima po masi kreće sa naslovnom poslednjeg, desetog albuma Tomorrow Never Comes, he kakve li ironije, od decembra kad sam kartu obezbedio, podosta puta je znalo da deluje da to sutra, kad ih ponovo gledam, neće nikad doći. Kad već pominjem novi album, naslovna hitčina je bila prvi singl, pratila je Devil In Disguise, onaj deo pred sam kraj samo kad ide refren, samo bas bubanj i jedna gitara, već vidim kako po halama uz tapšanje pevaju na nivou njihovih standarda iz zlatnog doba devedesetih. Da bi kao poslednji spot (sad baš spotovi im i nisu jače oružje od Honor Is All We Know, svaki isti sviraju, taj album sve crno -beli, naredni to isto, al’ u koloru, sad ponovo crno – beli, definitivno artista Tim u vizualizaciji škrtari na bojama) pre zvanične objave albuma izletela i najtanja Don’t Make Me Do It koja je na razini numere za zagrevanje na probi. U trenutku dok ovo pišem, album sam već više od 10 puta prevrteo. Može se reći i da je ujednačeniji, sad bez ska momenata, ali nikako jednoličan jer iz ono malo prostora što je još ostalo za inovatorska rešenja, a da se ne sklizne u samoreciklažu, Rancid su još uvek u stanju da izvuku nešto na sam domak maksimuma. Favoriti su i: Prisoners song, New American i One Way Ticket na kojima čereči bas lajne Matt Freeman onako kako samo on zna, a i nas je vrlo brzo razmazio da to očekujemo kod Rancida… New America gitarska tema, rifovi, (akordi, koji li su već ?!) u maniru Toy Dollsa iz najboljih Olginih štekova… Statistički oko pola albuma valjano, malo li je nakon 30 godina rada benda? Sravnjujući statistike od 27 pesama koje su svirali, čak 11 slušam prvi put, a ovo mi je, da se ponovim, treći put da ih slušam. Isto tako čak 20 pesama je sa trećeg (10), drugog (7) i četvrtog (3). Od tih koje po prvi put slušam, idu jedna za drugom klasici Salvation i Bloodclot, a kasnije i Hoover Street i, verovatno, ne prva njihova koju sam ikad čuo, ali prva koju sam zapamtio, Rejected sa onim predivnim bas početkom i ubitačnim refrenom koji taj isti basista peva. Milina od žmaraca šiba celim telom, a raspoloženje je kombinacija prezadovoljstva, ponosa i ispunjenosti bez obzira što me pogo vir nosi gde god ne treba da me nosi i uprkos tome što pivo leti na sve strane, znači, i od gore i od dole i sa stvarno svake strane. Kao relativno friškom cvikerašu, sve mi je podnošljivo, osim momenata kad po đozlama fasujem, a njih je bilo kao Lošinih obožavateljki nakon debija Soldatski bal. Verujem da od pivaže i znojaže još luftiraju halu. Par puta mi je u tom potopu ispala i majica koju sam to veče kupio, tako izgažena i natopljena je bila baš kao ime benda užegla, srećom oprana je i sad kao nova. Zvuk perfektan (bez obzira koliko se Lars namenjao gitara, a na ovom koncertu je to bilo više nego na prethodna njihova oba zajedno koje sam ranije overio) i to na nivou kao kad kupite kesicu kokica, bez ijedne koja se nije skroz otvorila. Rasveta jednostavna, a maksimalno efektna. Kad to spojim, meni kao rezultat izlazi jedino vrhunski profesionalizam. Ko god tu vidi pozeraj, u dobrom je sukobu sa značenjima termina. Nego, da se vratim procentima, a oni kažu i ovo na nastupu Rancida na Groezrocku 2016. bilo je bačeno puuuno više plastičnih čaša sa tečnošću od hmelja, ali je i bilo desetostruko više posetilaca dok je u Ljubljani manji broj prisutnih, na kad se sabere i trećini repertoara neprestano polivao pivarom do iznemoglosti. Brojčano sigurno više piva ode svugde sem u žedne organizme. Letele su i limenke, a kažu i da je mikseta fino zalivena, srećom bez bilo kakvih posledica ili havarija. Bis kreću sa Ghost Of a Chance, verovatno, svesni činjenice da ne postoji ni duh sumnje u šansu da bi iko realan mogao ma šta da im zameri na ovom nastupu. Pre pretposlednje Time Bomb bilo je eksplozija i bombi hitova koliko voliš, da bi sa poslednjom Ruby Soho došao do toga da konstantno do u nedogled sa svima se preispitujem i propitujem da li je bilo baš toliko dobro. No, da li je, govorili smo mi u Novom Sadu, gari moj davnih dana još i pre nego što su i Rancid za Rancid znali.
Suma sumarum, pre 11 godina na turneji su za 20 godina rada svirali 30 pesama, sad za još 10 godina rada više samo 3 pesme manje, ali sad već i najmlađi član benda bubnjar Branden ima 5 godina više nego što su NOFX radili i stvarali.
Za sve večite skeptike da ne brinu, Rancid nikad više neće snimiti bilo šta na nivou trećeg i četvrtog albuma a dok im je ovakvih koncertih nastupa nije ni šteta što više neće biti takvih dragulja u njihovoj diskografiji.
P.S. Ovaj vatromet brojki i statistike ću završiti sa najmarginalnijim podatkom da sam u istoj večeri treći put gledao i Rancid i Grade 2.
