Green Day su prsli još sa prošlim albumom, a sa ova tri koja najavljuju za sledećih par meseci mislim da će da prikucaju i poslednji ekser na sopstveni kovčeg. Što je najgore, imam osećaj da je ovaj prvi još i najbolji. Da pojasnim. ¡Uno! je prvi album u seriji od čak tri albuma. Jednostavni nazivi (¡Uno!, ¡Dos!, ¡Tré!) i po dva meseca razlike među njima su bili dovoljni da se bukvalno svi zainteresuju. Dok plaćeni novinari po stranim portalima balave na prvi album, ja sam ga preslušao totalno nezainteresovano, uglavnom zbog dva katastrofalna spota kojima su promovisali ovo izdanje. Posle nekoliko dana utisak je ostao isti. Ovo je kurac od albuma, još gori od prošlog koji je pucao po šavovima. Green Day su pokušali da naprave neki miks American Idiot i nekog roka iz šezdesetih. Ima dosta tih ritmova za igranje, čak mi ceo album zvuči kao neka muzika za žurke. Ne toliko vesela, već u fazonu za igranje. Suludo, to bi bila prava reč.
Kill The DJ je spora, dosadna pesma koju da nema Armstrongovog prepoznatljivog vokala (praktično jedina pozitivna stvar na albumu) ne bih ni provalio da je Green Day. Najveći problem mi je sporost pesama i neverovatno dosadno ponavljanje deonica u istima. Kao da čekaš da se nešto desi, a toga nema. Pa tunjava pesma bude od početka do kraja.
Retki trenuci koji podsećaju na bend koji valja su pesme Let Yourself Go i Lose Control, ali samo na momente. Gotovo pola pesama su praktično istog ritma i istih refrena, sa minijaturnim varijacima (Nuclear Family, Angel Blue i Rusty James), druga polovina su spore i meni jako nejasne pesme, jer bukvalno ne vode nikuda (Oh Love, Sweet 16 i Carpe Diem). Najgora ubedljivo je poslednja Oh Love, koja je i najviše promovisana. Ako je verovati stranim novinarima upravo ova pesma će predstavljati sponu prvog i drugog albuma. Ako je tako, onda mislim da možemo da očekujemo još veću katastrofu, ako je to uopšte moguće, pošto je prvi album gotovo neslušljiv i lako zaboravljiv.
Ne govorim sve ovo zato što je najlakše popljuvati velik bend, već zato što na njemu gotovo da nema onog starog zvuka Green Day koji sam zavoleo. Očigledno je American Idiot bio momenat lucidnosti, a da je sve posle toga samo realnost.
Slobodno preskočite.
