Prva asocijacija kada se pomene Gornji Milanovac za mene je Metalac, a kada je reč o hardcore-u to je Soulcage. Kada god vidim na njihovom facebook profilu najavu za neki događaj u njihovom rodnom gradu po inerciji kliknem join, jer unapred sa sigurnošću znam da će biti odlična svirka, jos luđa atmosfera i predobro zezanje. Tako je bilo i ovoga puta kada sam video najavu za sada vec tradicionalni mini fest pod nazivom Hardcore Solution. Ovo je peto izdanje ovog događaja, a pored domaćina na posteru su se našli dobri drugari iz beogradskih bendova Tehnicolor Lies, TeaBreak kao i Few Reasons Why.
Uskršnji mini raspust, prolećno sunčano vreme, subota, sve ono što je potrebno dobar provod. Obzirom da u rodnom gradu (Kragujevac) i nema preterano mnogo dešavanja, naročito ovakvog oblika, normalno je da je cela ekipa bila spremna na gotovs da krene put Milana. Pola 6, vetar u kosi, sunce prži, pivce, ekipa i vozimo se polako ka GM-u. Posle sat vremena stižemo do nama dobro poznate lokacije (nije da poznajemo mnogo GM), parka u centru gde opskrbljeni hladnim napicima uživamo još u sunčevim zracima i čavrljanju. Uskoro naleću drugari iz Tehnicolor Lies-a i sa njima nastavljamo druženje, dobijamo drugarski savet da overimo kafanu u blizini gde četiri osobe uspevaju da klopaju za 360 dinara?! 😀 Malo kasnije krećemo ka klubu koji je u blizini i u kojem se održava cela manifestacija. Ispred srećemo ekipu iz LA-a i tu je vec jasno da je dosta naših poznanika tu i da ce ceo događaj biti pravi pogodak.
Milanovac krasi jedan redak fenomen na domaćoj sceni, a to je da po prvim zvucima gitare, većina ljudi ulazi u klub bez obzira da li taj bend vole ili ne, jednostavno su tu da bi podržali celu priču, bendove, pa i same organizatore koji se trude da im prirede ovako nešto. Cena karte iznosi 300 din, nekima možda malo, nekima ne, uglavnom nema one dobro poznate priče da se pije pivo ispred, kenja kako je scena sranje, umesto da se uđe unutra i podrži svaki bend koji je na platnom spisku te večeri. Kada smo ušli, malo pred početak nastupa prvog benda, klub je bio fino popunjen, sreli smo članove ostalih bendova, domaćine i nastavili sa degustacijom pića uz pričicu uz i dalje prisutan osećaj opčinjenosti činjenicom da ima toliko ljudi na jednom događaju ovog tipa u sredini koja na primer skoro 10 puta ima manje stanovnika od našeg rodnog grada… Ono što takođe krasi publiku u Milanovcu je sama činjenica da na svirkama se ne pojavljuju samo klinci vec je moguće sresti dosta ljudi koji su 30+ što je jasan znak da hardcore/punkrock živi u ovom gradu u srcu Šumadije. Nije nam prvi put da dolazimo na dešavanja u ovom klubu tako da smo znali otprilike šta možemo da očekujemo od publike, znali smo da će koncert biti dobro ispraćen i da je pred nama jedan pravi mali spektakl.
Na binu prvi izlaze Tehnicolor Lies, beogradski bend koji svira recimo fuziju punk-a, emocore-a, screama i indie rock-a. Iako pratim njihov rad od samog nastanka benda, nikada nisu bili tip benda koji meni leži 100%, barem ne studijski. Ono što ovi momci pružaju svojim živim nastupom je skroz novo iskustvo od mp3 zapisa. Pevač ima čudnu boju glasa i slobodno mogu da kažem jedinstven, što bend izdvaja i čini ga posebnim. Bend je fino uvežban, bubanj jako tačan tako da sve to izuzetno dobro zvuči uživo. Publika je bila u početku malo rezervisana, povučena od bine, ali kako su se pesme nizale, opustali su se i pevač je često silazio u masu čineci nastup još interesantnijim. Nastup završavaju novom, neizdatom trakom i silaze sa bine sa osmehom na licu, vidno zadovoljni podrškom koju dobijaju od domaće publike.
Posle kraće pauze uz zvuke svetskih punkrock/hardcore hitova, na binu se penje sledeći beogradski hardcore bend Few reasons why. Nikada nisam imao prilike da čujem bend uživo, nisam nešto ni preterano bio upućen u njihov rad, znao sam da su u pitanju starije hardcore njuške, ali generalno je moje poznavanje materije bilo površno. Ne znam baš sa kojim bendom bih ih uporedio, ali mene generalno podseća na sve ostale beogradske hardcore bendove, ne znam kako bih to opisao rečima. Beogradska skola hardcore-a devedesetih bez mnogo vrdanja, direktno u bradu, pevač konstantno biva u masi, pozivajući narod da priđe, gde već polako i kreću šutke, skakanja u masu sa galerije kluba i slično. Čini mi se da su imali nekih tehničkih problema, pa je bilo nekog čudnog krčanja, ali to ih nije omelo da svoju priču predstave na pravi način milanovačkoj publici.
Publika se vec polako zagrejala i pripremila za ono što sledi, verovatno najveće ime te večeri, a to je punkrock sastav Tea Break. Kako je krenula ova pisanija ispašće da mi se bendovi ni malo ne dopadaju 🙂 Elem, nikada nisam bio fan Teabreaka iako sam pratio njihov rad godinama unazad i posetio par njihovih koncerata, možda je to zbog činjenice da sam više u hardcore vodama, možda zato što domaći punkrock više povezujem sa bendovima koji pevaju na maternjem jeziku, možda zato što mi para uvo loš engleski domaćih bendova, a možda je nešto šesnaesto u pitanju, ko će ga znati. Da napomenem da ni jedna od ovih boljki nije zahvatila ovaj bend, ali nikada mi nije tu postojalo nešto što bih me navuklo i teralo da budem tu gurajući me da slusam još i još. Bend je izuzetno kvalitetan, i isto kao i Tehnicolor Lies, je za mene više bend koji se sluša uživo, što u principu, i treba biti kada je reč o punkrock/hardcore muzici. Momci sviraju kaliforniju ala strung out / Rise Against, brzo melodično, pevanje je na engleskom (jako kvalitetno za moje uvo haha), i već je jasno da u publici ima dosta fanova i poklonika njihovog zvuka. Sviraju po svemu sudeći svoje hitove obzirom da publika sing-alonguje zajedno sa njima, crowd surfuju, dosta ženskog dela publike prilazi napred i svi se lepo zabavljaju, kako članovi benda tako i sama publika. Klub je već krcat, moja nesposobnost da procenim brojčano koliko to iznosi je nemerljiva, ali mogu reći da je klub bio poprilično popunjen, preko 200 ljudi mogu nagađati. Verovatno jedina mana celog ovog događaja, kao i svakog prethodnog u ovom klubu, jeste užasna vrućina, loša ventilacija i zagušljivost, što uglavnom dovodi do pojave velikog broja golaća čega i nisam najveći fan, ali da ne tražimo dlaku u jajetu.
Posle odličnih nastupa beogradskih sastava, teren je pripremljen za domaćine, i svakako miljenike ovdašnje publike. Što bi moj kum rekao kaznena ekspedicija, ili što volimo da kažemo šumadijski Strife 😀 Njihov rad sam isto pratio godinama unazad i takođe moram priznati da dosta dugo nisam bio ljubitelj tipa hardcore-a koji oni promovišu (znam hejter sam). Takođe mi je teško da opisem konkretan uzrok toga, ali jednostavno njihova melodija mi se nije dugo zadržavala u glavi, dok u poslednje vreme slobodno mogu reći da mi je to jedan od omiljenijih hardcore bendova sa ovih prostora. Uz odličan triphop intro kreću da se nižu pesme jedna za drugom, domaća publika totalno odlepljuje, svakog trenutka je na bini po 3-4 čoveka, ljudi stagedive-uju, moš pituju, zajedno sa frontmenom benda pevaju stihove svojih omiljenih traka, skaču sa balkona u masu, opšti haos. Ovaj bend ima neverovatnu podšku domaće publike, i svoju bazu fanova koji ih prate na svirke po čitavoj Srbiji, čime ne mogu da se pohvale i veći bendovi od njih. Momci nastavljaju da kidaju stvari sa svog nažalost jedinog albuma do sada, iako postoje godinama u nazad, ali nadamo se da će ih biti u budućnosti, kvalitetnih kao i prvenac Done with hiding.
Najveća moć događaja u Milanovcu je pre svega sama publika, koja dodatno gura svaki bend koji izađe na binu pružajući im neverovatnu podršku, ne ostavljajući članove bilo kog od ovih bendova ravnodušnim. Verujem da se i oni slažu sa mnom da kod nas ne postoji nešto slično i da dolazak na neki od svirki iz ove serije predstavlja jedinstveno iskustvo. Ovakva publika svakako zaslužuje i neko svetsko ime iz hardcore/punkrock sveta, pa ostaje nada da će se možda tako nešto u budućnosti i desiti jer Milano svakako to zaslužuje.
Da podvučem crtu: troškovi za ovu zajebanciju ~ 1000rsd, jedinstveno iskustvo = neprocenjivo, kući se vraćamo nasmejani i presrećni što smo prisustvovali ovakvom događaju u našem dvorištu.
