Pre nekoliko godina sam pisao o sjajnom albumu Satan, Sex and No Regrets, koji je i danas rado slušan u mom domu, autu, kabinetu… Transformacija idejnog vođe, tekstopisca i gazde nad svim gazdama, Joe Whiteforda iz finog hrišćanina (kada je predvodio bend Calibreto 13) u raspomamljenog horror frika meni lično je više nego prijala. Tada sam mislio kako će Harley Poe samo nizati dobre albume iz godine u godinu, jer je mozak ovog čudaka radio 300 na sat. Poređena sa Voilent Femmes su im još više godila i sve je išlo kao po loju. Međutim, usledila je još jedna transformacija – ovoga puta je stvar bila mnogo komplikovanija. Joe je pre 4 godine na svom blogu obelodanio da Harley Poe ide na duži odmor, jer će on pokušati da se posveti porodici, a naročito deci. Nije mu pošlo za rukom da je sačuva, tako da je usledio bolan razvod i činjenica da je ostao sam. Tih dana svojim mobilonim telefonom snima 11 pesama o situaciji u kojoj se našao i izdaje ih pod imenom Fallen Down. Akustična gitara, povremeno usna harmonika i glas, nalaze se na toj minijaturnoj i previše ličnoj ploči, koju je teško slušati više puta. Tada sam mislio da je gotovo sa veselom i neobičnom muzikom koju je godinama unazad ovaj bend proizvodio. Na svu sreću, pogrešio sam do daske! 2017. godine izlazi album Lost and Losing It, na kome Joe ponovo piše tekstove o svom porodičnom krahu, s tim što ovoga puta ima ponovo oko sebe svoj bend i sve to zvuči mnogo ozbiljnije i prijatnije za uši. Nema tekstova o kanibalizmu, vampirima i karakondžulama, koji su mu bili svojstveni ranije. Ipak, to je i dalje bilo mnogo daleko od pomenutog albuma iz prve rečenice. Prošle i ove godine je usledio novi šok za sve ljubitelje HP: sedam singlica sa isto toliko novih pesmama i ponekom starom sa novim aranžmanima – 7 Inches of Hell. Svaka je objavljena u 200 primeraka, bez digitalnih izdanja – isključivo vinil. Može se naći sve to upakovano na YouTube-u i preslušati. Harley Poe u neakustičnoj varijanti, brzi tempo, pršti sve od melodije i opasnih tekstova, omoti singlica fantastično nacrtani (nivoi samog pakla)… Strašan skok na bolje, gotovo neverovatan. Jasno je da je razvod ostavljen negde iza i da bend ima ponovo punu snagu. Konačno, ove godine sve ponovo dolazi na svoje mesto: novi album sa 12 odličnih pesama, akustični folk pank u najboljem maniru, tekstovi ponovo dobijaju dozu humora koja je nedostajala poslednjih godina (Mummified Mom, Bloodsucker, Evil People). Ponovo je to mnogo ozbiljnije od ranijih nenormalnosti (kao što je bila Olivia, ljubavna pesma pisana lutki za odrasle), ali to nikako ne smeta – svi odrastamo lagano… Pred kraj albuma obrada Where is My Mind? od Pixies, mnogo bolja od Paint it Black od pre neku godinu i ponovo snimljena Phantom in Your Mind sa odličnog EP-ja Man of God. Poslednja je I Am the Man, ogoljena verzija pesme sa pomenutih singlova, koju izvodi samo Joe i koja je komotno mogla da izostane, jer u svojoj originalnoj verziji zvuči fantastično, a ovde debelo ispod proseka. Harley Poe ponovo snima odličnu muziku, to je ono što je najbitnije. Teže se dolazi do poslednjih izdanja (čak i u eri Interneta), jer su samizdati, ali se može. Potrudite se, poslušajte sve to i donesite svoj sud. Teško da možete ostati ravnodušni.
Self-released
https://www.facebook.com/harleypoe/
