Krajem devedesetih i početkom nultih godina sa radom je započeo simpatični tinejdžerski folk/punk bend Calibretto 13, na čelenci sa blesavim i harizmatičnim Josephom Joe Whitefordom. Svoj prvi ugovor su potpisali sa Tooth and Nail Records etiketom, koju će čitaoci Vladinog dugogodišnjeg rada odmah prepoznati po hrišćanstvu i melodičnom punk rocku, te bendovima koje smo voleli (MxPx, Craig’s Brother, The Huntingtons, The Juliana Theory…) Trenutno ne pratim rad ove etikete, čini mi se da su skrenuli sa pravog puta (možebiti da sam i ja skrenuo sa istog), ali pratim rad pomenutog autora, čiji se bend nakon dva fina izdanja (Enter the Danger Brigade i Adventures in Tokyo) odselio sa Tooth and Nailsa, promenio ime u Calibretto, objavio 2 nezapažena izdanja i – raspao 2004. godine. Nova ekipa pod palicom Whiteforda uzima ime Harley Poe i kreće u svet albumom In The Dark (Standard Recording). Šta je nateralo momčića koji je vešto pisao blage hrišćanske (bleskaste) tekstove da se preorijentiše na mrak, smrt, đavole, silovanja, kanibalizam, vampire, još uvek se ne zna (možda je to jednostavno odrastanje). Ipak, i ove mračne teme Joe filuje strašnim humorom i sve to komponuje sa akustičnim gitarama, usnom harmonikom, bendžom i minimalnim bubnjem. Na novom albumu je sve malko lakše, nema više toliko histeričnih i brzih ritmova, ali je primetno da su momci konačno lepo sve usnimili, pa je ovo izdanje svakako najbolje i najozbiljnije do sada. Joe piše tekstove u prvom licu, izuzev sjajne The Hearse (The Worms Crawls Out The Worms Crawl In), stare herojske pesme koja datira iz vremena oko prvog svetskog rata. Dakle, Joe piše kako je biti smrt (Everybody Knows My Name), ubica (Ima Killer), dete zlostavljano od strane sveštenika (Father McKee), kanibal/transvestit (Transvestites Can Be Cannibals Too) itd. Da živi u Srbiji, sigurno je da bi imao šta da kaže i o popu koji (zanavek) leči od heroina, vezivanju muškaraca, rijaliti šouovima i sličnim pojavama. Zbog načina pevanja i sviranja, mnogi Harley Poe porede sa Violent Femmes, što uopšte nije tako loše, mada ćete razliku primetiti već nakon par pesama, kada vam se tekstovi urežu u glavu i refreni počnu da se javljaju dok spavate, vozite, hodate ili ne radite ništa posebno. Zaraza je neminovna, verujte na reč. Navika ovog benda je da pojedine pesme ponovo snima (nikada nisu imali neku posebnu produkciju), pa se neke nalaze i na prvom, na prošlom Wretched, Filthy Ugly (Chain Smoking Records), a i na ovom novom izdanju. Ovde su mirnije i lepše snimljene, tako da ne smeta da se čuju i u novom ruhu. Joe piše blog o horror filmu i estetici, muzici i umetnosti i ne bi bilo loše da proverite njegove mudrosti na adresi http://joewhiteford.blogspot.com – ima tu dosta dobrih stvari. Što se albuma tiče, jasno je da se mora konzumirati (nebrojeno puta).
Chain Smoking Records
http://harleypoe.com
https://www.facebook.com/ChainSmokingRecords/
