Neko će reći da smaram, ali ja zaista i dalje volim klasičan Fat Wreck / Epitaph zvuk iz devedesetih. Svestan sam da je produkcija odavno dostigna kreativan vrhunac i da su ovo sad samo blede kopije i nostalgična sećanja na doba kad je melodija razbijala sve pred sobom. Heartsounds je bend koji itekako zna da ljudi vole taj zvuk i za razliku od nekih bendova koji se danas pojavljuju, umeju da iskoriste za svoju prednost.
Internal Eyes je treće izdanje i sve ono što čini dobar melo album, se nalazi na njemu. Prva dva albuma su im bila gotovo na istoj ravni sa epitaph bendovima devedesetih u smislu stila, dok su na trećem dodali neke nove, krajnje zanimljive momente. Najprimetniji je zvuk bubnja. Trej Derbs se već ustalio u postavu i on je doneo daleko dinamičniji, homogeniji i čvršći zvuk. Ipak, ono što ovaj bend čini prepoznatljivim i što ga izdvaja iz mora sličnih jesu vokali Bena Mareja i Lore Nikol, koji predstavljaju jednu od najboljih harmonija bar što se tiče bendova koji imaju dva pevača.
Aranžmani su dali još veći naglasak na gitarskim harmonijama, a glavna zamerka svih protivnika melodije jeste plastičan zvuk, koji nažalost skoro svi bendovi iz SAD imaju, posebno što se tiče pomalo kompjuterskog zvuka bubnja. Ovde je to malčice popravljeno, ali i dalje se stiče utisak da je dosta toga peglano u studiju. Opet kažem, bubnjar je doneo strašno puno toga novog i možda je šteta što nije imao priliku da svoje znanje pokaže u malo sirovijem zvuku.
Bend uživa podjednako i u brzim i sporijim deonicama. Čak bih rekao da su nekako konkretniji u bržim, što je za bend sa dva pevača prilično retko. Ta vokalna dinamika, naročito zbog ženskog vokala, zaista zvuči impresivno, iako ja lično volim malo energičnije pevanje. Strukture pesama su uglavnom klasične, što bi neko rekao još jedan Bad Religion klon, ali to je samo površno gledanje. Gomiletina sitnih momenata, naročito sa gitarskim upadima, čine zvučnu sliku daleko punijom od običnog melodičnog benda. Osim ritam gitare, koja daje osnovnu melodiju, bend ubacuje nekoliko sa strane, koje se povremeno čuju, sa solažicama koje čine skladnu harmoniju sa vokalima.
Osnovna zamerka (plastičnost zvuka) koju ljudi daju ovom bendu, a o čemu sam gore pisao, je možda i glavni razlog zašto se ovaj bend nije popularizovao, poput recimo Rise Against koji su svoj zvuk uvek bazirali na stilizovanošću i striktnim aranžmanima, pritom ne zaboravljajući na sirovost i punk energiju. To je ono što jako nedostaje Heartsoundsu da bi bili odličan bend. Možda bi ih pravi producent usmerio u tom smeru, ali ostaje pitanje da li bend posle tri prilično dobra albuma želi da menja koncepciju? Što se mene tiče, dobro je da postoje ovakvi bendovi i dobro je da se uopšte priča o njima. Ja ću nastaviti da ih pratim, nadajući se nekom sirovijem albumu, a i ako do toga nikad ne dođe verujem da ću sa istim uživanjem slušati i neka buduća izdanja.
