Heavy Metal Entertainment #1, A5, 32 strane, srpski, kopiran.
Posle zaista dugo vremena, pojavljuje se jedan HC zin iz Beograda. Ono što odmah upada u oči jeste nedostatak intervjua, što mi zaista nikako ne ide u glavu, kao i mali broj recenzija, pogotovo onih stranih. Vidi se da je uloženo dosta truda i za prvi broj je rezultat sasvim korektan. Sasvim je očigledno da je autor neki stariji lik, ali mi nije jasno otkud onoliko gluposti u pojedinim recenzijama? Kako treba da reagujem ako lik napiše da su Hitman pružili pola sata izvrsnog new schoola? Zatim u recenziji novog Unisona nije ništa konkretno rečeno, sem da je DIY, da je zakon i da treba kupiti. Kada je recenzija Osmog Putnika 2 u pitanju, napisano je sledeće: …ne slušajte onog magarca koji je pisao recenziju za Get on the Stage… Ne znam da li govori za Bokija ili Smilju, ali mislim da će ga obojica prebiti kada ga vide. Prostakluk i prizemnost. Isto tako je za intervju sa Vedranom (Member of da Family), koji sam objavio u prošlom broju, rekao da je to najsmešnije što je čitao posle Asteriksa. Verovatno ga i Vedran sada traži po gradu. Mislim, tip kaže toliko nelogičnosti, a vidi se da nije klinac. To mi nikako ne ide u glavu. Ili nije dugo slušao hardcore, pa mu se sada digla kita da radi fanzin ili je neka teška slepadija. Dobro, ostatak broja je zaista odličan. Pohvalio bih Bašićev tekst o bendu The Accused, potom storija o nekadašnjem beogradskom hardcore bendu Hands In Ashes, a mene interesuje kakve su reakcije ljudi sa današnje BG HC scene na ovaj tekst. Bašić je izgleda ortak autoru zina, pošto je pisao i Charlie Don’t Surf info, koji je, moram priznati, zaista opširan, dobar i najvažnije informativan. Najbolji deo zina je tekst koji je napisao Stošić iz Unisona, koji donosi dosta zanimljivog za čitanje. Anketa o hardkoru je totalno nepotrebna, pošto su pitanja krajnje klasična, kao i odgovori. Cobe se iskenjao neviđeno, priča o iskrenosti i poštenju, a najveći je trendaš u gradu. Malo anarhista, malo hare krišna, malo komunista. Kako koja moda dođe, prihvati je oberučke. Ako je to hardcore, počeću da slušam narodnjake i da idem u kafanu. Bulidža je napisao par gigova iz, čini mi se, Danske i to je sve lepo ispalo. Sve u svemu, nije toliko loše za prvi broj, ali ogromna količina prostakluka, kao i beogradska bolesna zavist i ljubomora su totalno upropastili ovaj zin. Kupite ga jer je veoma jeftin (30 dinara), pošto ćete pročitati dosta toga zanimljivog, a autoru poručujem da malo više poradi na svom rečniku, da malo više sluša muziku i da se malo manje bavi sporednim stvarima.
Bakić Vladimir, Radnička 36/27, 11000 Beograd
* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
