Najpopularniji holandski pank bend je prisutan na evropskoj pank sceni već gotovo petnaest godina. Svirka na prvim albumima je bila veoma jednostavni melodični pank, uz minimalnu upotrebu bek vokala. Prošli album Shizzo je bio jedno veliko razočarenje, tako da nisam očekivao ništa specijalno sa novim. Inače, ovaj album je prilično mator: izašao je prošle godine u martu, ali pošto poseduje kvalitet, smatram da ne bi trebalo da ga propustite. Ovo je inače sedmi album u njihovoj karijeri i mogu slobodno da kažem da je i najbolji. Tehičko rešenje omota je briljantno; sjajni digipac sa debelom knjižicom, dok je na naslovnoj strani crtež motocikliste. Sve je urađeno u plastifikaciji, tako da je očigledno da izdavač nije žalio pare da bi izdanje izgledalo što bolje. Album počinje furioznom Nimby, koja sa veoma agresivnom gitarom, malo netipičnom za pank bendove, predstavlja savršeni uvod za album sa čak šesnaest pesama. Srećom, poštedeli su nas bisera sa prošlog albuma (tekstovi o Bosni), tako da su politički tekstovi na ovom albumu u manjini u odnosu na lične. Tri pesme su na holandskom, dok su ostale na engleskom. Jedna od najboljih pesama je Billy Broke A Bottle koja govori o alkoholizmu u porodici, dok je Last Call To Humanity, i pored odlične muzike, nekako previše politički korektno obojena. Radujem se što je Heideroosjes konačno uradio album vredan pažnje, tako da bih ga svim ljubiteljima melodije preporučio.
Epitaph Europe: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
