Nakon više od tri mjeseca, mnogo preslušavanja, na red je došlo da se ugura recenzija novog albuma, svima nama dragih i voljenih. Šta? Nije tako?! Pa koncerti su prepuni, (recimo Hala Sportova), što znači da ti koji ne variš ovo, mora da si u teškoj manjini i ono što narod kaže, to mora da je tačno, da su jedini bend koji valja.
Glavu u stranu, ono što prvo čujete kada pustite bilo koji album je neizmerna količina zdravorazumskog ispisivanja himni iz pera Mileta Kekina. Ako je neko opevao sve bizarne situacije mladog adolescenta, duševne boli radničke klase, borbu za unutrašnji mir svakojakih skupina i pronalaženje kompromisa zajedničkog života, ma… da ne nabrajam više, to je svakako ovaj vrli autor. Sve što je neophodno reći je da nemaju nijednu pesmu tekstualno poljuljanu; pa čak i navijačke. Tačka!
Svijet glamura je industrijski album i to je neoborivo. Pažljivo biranim oružjem marketinga sada je to mašinerija koja nezaustavljivo melje top liste i sve koji se na istim nađu. Prosto, neko bi rekao „puuu… prodali ste se“, ali nemate zašto biti ljubomorni, kada na kraju krajeva sve zavisi od vas samih i da li ćete se prikloniti fan clubovima ovog benda. Možda nekoga sentimentalnost veže, ali mene su isključili iz svojih redova poklonika kada su pokrali Silverstein temu (Smile In Your Sleep) u pesmi „Sreća“ na prošlom albumu. Tu sam se duboko razočarao i pao u tešku višemesečnu depresiju. Od tada, pogled na njih mi je mutan i samo teška dioptrija može u neku ruku izbistriti pogled na stvari. Jedva da sam uspeo da ih se odreknem uprkos Šamaru, Pobjedi, Desetki, GAD-u, Džinovskom…. Nemate vi mene šta pogrešno shvatiti, toliko sam besan da sam za album rekao da je težak narodnjak. Koketiranje sa svim i svačim ne vrednuje producenta baš mnogo. Kao kada uzmete da pravite kolač. U svaki ide šećer, brašno, jaja, mleko.. .pa tako i ovde, malo surf, malo rokić, malo jači rif, malo balada i eto… MEĐUTIM, fascinanto mi je što ga ja i dalje slušam, tekstove znam napamet i muziku gotovo da i ne čujem. I pored svega što bih napljuvao i nasrao se, naročito po pesmi Ezoterija, ja i dalje slušam; doduše tu pesmu nisam ni snimio na playlistu. I vuče me da i dalje slušam. Ovo da izađe iz studentskih domova neće. Slušaće ih uz Riblju Čorbu, Miladina Šobića i Valentina. Kirbaj i Kotlovina je konačno jedan povratak u stare dane, ali sada sa zasluženim zvukom….
Sad se osećam kao kada svi pričaju da je McDonalds sranje, otimanje para za nikakav kvalitet, a svi ipak jedu njihov pomfrit. Sve u svemu, nemate moju preporuku albuma, ali… neki krompirić se može provući.
