Jaoj, majko mila… Nešto gore, neoriginalnije, klasičnije i dosadnije nisam slušao od zadnjeg Let’s Grow koncerta. Mađari su strejteri od glave do pete, u Beogradu su svirali čini mi se dva puta, ali su ljudi, pošto su se prvi put zajebali i došli, drugi put ostali kod kuće i gledali italijanski fuzbal. Ako ste slušali Let’s Grow onda znate šta sviraju Hold X True. Praktično nema neke bitnije razlike. Takav ritam bubnja mi je smešan, mislim (brate, sine, kajla, ovo, ono) ako ne čuješ doboš, a pedala razvaljuje, onda ostavi jebeni doboš i uzmi jebenu pedalu i jebi se pizdu materinu (eto šta biva kad nemaš ideju šta da pišeš, a emocije naviru poput vrtloga života; ne obraćajte pažnju, spava mi se). Na ovom albumu je sve sranje: omot (stvarno me zanima gde su naučili onako da dizajniraju?), sranje slike, očajna naslovna, glupavi tekstovi i dosadna muzika. Plus što su se išarali po rukama, nogama i dupetima sa nekim čudnim slovom x. Hm… Možda je to neka nova hrišćanska sekta koja ne voli da stavlja krst po sredini? Mož’ biti, a? Ej, bre, jebite se svi, idem da spavam.
F.U.R.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
