Ovo je još jedan od bendova koji je preterano ishvaljen na internetu, a da se meni totalno ne sviđa. Pre nego što sam dobio ovo izdanje bio sam prosto bombardovan izuzetnim recenzijama ovog albuma, u kojima su se razni likovi prosto utrkivali ko će lepše i bolje da ishvali emociju koju ovaj bend navodno poseduje. Ja sam se ipak najviše začudio činjenici da je ovo šesti album benda, a da ih ja nisam uošpte ni registrovao u svojoj glavi. Na disku se nalazi ukupno četrnaest krajnje dosadnih emo bla-bla rock pesama, u kojima bend pokušava da eksperimentiše, ubacujući razne jazz, blues, country, pa čak i pank delove. Mislim, to se gomili ljudi dopada, i to je okej, ali mene ne dodiruje apsolutno nijednim jedinim momentom. Previše je nemelodično, previše je mekano i previše je dosadno. Mislim da je dosadno prava reč koja opisuje ovaj album. Jedina pesma vredna pažnje je Sons And Daughters, ali to nije dovoljno da se album spase totalne propasti. Katastrofa na komadu plastike.
Epitaph Europe: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
