Ako pratite strane hardcore punk portale i fanzine mogli ste ovih dana da budete svedoci masovne histrije, kolektivnog uvlačenja u bulju ovekovečenih u hvalospeve i epske citate novog izdanja kalifornijskog benda Ignite. Iako je pevač Zoli Teglas idiot zbog mnogo čega, a najviše svojih političkih stavova, ja iskreno volim Ignite i iskreno sam želeo da im novi album uspe. U principu, verovatno će uspeti, ali da je kvalitetom opravrdao silne pohvale? Nikako.
A War Against You je klasičan primer prosečnog albuma koji je zacementiran u potpunoj predvidljivosti, nedostatku mašte i svega onoga što je ovaj bend krasilo devedesetih. Kad sam prvi put čuo Call On My Brothers, vilica mi je pala do poda, dok je kod A War Against You neverica zamenila bilo koji drugi osećaj. I što sam više slušao album, a preslušao sam bez prestanka pedesetak puta, otkrivao sam dosta detalja, kojim je bend pokušao da prikrije nedostatak kvalitetnog materijala.
Kakve veze imaju Call On My Brothers i A War Against You? Nikakve, sem pevača. Čim nema Fostera na gitari, a nema ga skoro dve decenije, bend je otišao, prvo blago na A Place Called Home, a zatim sve intenzivnije na Our Darkest Days u komercijalnije vode, da bi to na novom izdanju bilo potpuno naglašeno. Gitare imaju jako ružan, gotovo rokerski prizvuk (poslušati poslednju pesmu koja više podseća na YU Grupu nego na hardcore bend), dok su melodije izgubile onaj njihov specifičan miks klasične melodije i sXe hardkora sa sredine osamdesetih, zbog čega su ih mnogi i zavoleli.
Ono što je Ignite trebao i mogao da bude danas su Killing Flame i spektakularni Blood Days, koje naravno predvodi Džo Foster. Kada ta dva benda uporedite sa onim što danas radi Ignite dobijate takvu razliku da to prosto nije normalno. Dok kod KF i BD imamo česte promene tempa, uplive bek vokala, intrigantne gitarske deonice i nažalost prilično lošu produkciju (koja podseća na prvi EP pre Zolija), kod Ignite je sve to praktično tabu. Kako pesma počne, uglavnom tako šiba do kraja, mada ovo šiba uzmite sa rezervom, jer su većina pesama u nekom srednjem, skroz dosadnom tempu, koji nije ni tamo, ni vamo.
Prvih šest pesama u praktično za zaborav. Koliko god se trudio, jednostavno nisam primetio nijedan momenat koji bi se pamptio. Konačni dašak neke kreativnosti dolazi tek u sedmoj Rise, koja je za divno čudo, donela promene tempa, sporiji početak, furiozniju sredinu i skroz neobičnu melodiju. Šteta što bend nije išao u ovom smeru. Zoli je ovde pokazao da je spravom jedan od najkvalitetnijih pevača koje je hardcore scena videla, ali opet sa druge strane u sledećoj Where I’m From, koja je muzički takođe veoma dobra, dolazi do izražaja njegova potreba da svima kaže odakle potiče, bez trunke samokritike, pa spominje izbeglice iz Sirije, kojih je ove godine bilo i biće sve više, a opet nije imao muda da kaže da je njegova domovina Mađarska bila prema tim istim izbeglicama tek malo blaža od onoga što su nacisti radili Jevrejima. Podizati zid na granici u 21. veku je presedan za koji je teško naći neke normalne reči. U suštini, da ne ulazim duboko u ovu bolnu priču, sem Srbije, teško da je koja zemlja bila normalna prema tim ljudima. Ako stavimo na stranu zašto oni beže u Zapadnu Evropu, ljudski je biti čovek, a u Mađarskoj smo videli batinjanja od milicije do novinara, nedavanja hrane i vode. Elem, Zoliju je obraz debeo kao đon i to svi znaju. Još jedna dobra pesma je The Suffering, koja dosta podseća na pesme sa A Place Called Home. How Is This Progress je još jedan dašak svežeg vazduha, pesma koja ima zanimljivu melodiju, ali joj očajnički fali kreativnosti van refrena. Ima zanimljivih rešenja, ali nekako zvuči nedovršeno.
Generalno, album odiše nedostacima, kao da je jedan čovek sve radio, pa se često stvari, naročito melodije ponavljaju. Recimo Forward kupi foru sa čitavog albuma, i vrti je u krug. Poslednja Work je apsolutno užasna pesma koja, kao što sam gore rekao i nisam se zajebavao, više podseća na YU Grupu nego bilo šta drugo. Potpuni promašaj, vrlo spora pesma sa katastrofalnim aranžmanom.
Mnogo loših stvari, a svi hvale album. U čemu je fora onda? Nedostatak novih, kvalitetnih mladih bendova je hroničan. Ne pamtim kada sam čuo neki novi bend, album prvenac, a da sam se oduševio, a kamoli slušao album mesecima. Zbog toga novinari, recenzenti, fanzinaši i ostali u bendovima koji su se ostvarili traže bilo kakav tračak kreativnosti. Ni ja nisam operisan od toga, pa već 8 meseci slušam samo novi Strung Out (najpotcenjeniji bend u univerzumu). Ali, treba imati i dašak realnosti. Novi Ignite se može uporediti sa poslednjim Pennywise smećem, na kome je, gle čuda, isto pevao Zoli. Album, koji je mogao da bude dobar, ali je promašio u više dimenzija i raspao se u paramparčad.
Ako tražite debeo prosek, Ignite će zadovoljiti sve vaše prohteve. Ako tražite Ignite koji je pre 20 godina bio najbolja hardcore pojava, onda se držite Killing Flame ili još bolje Blood Days. A War Against You će, barem meni, poneti laskavi epitet najvećeg razočarenja godine.
Century Media Records
www.centurymedia.com/
https://www.facebook.com/igniteband
