Od svih inostranih bendova koje sam gledao, pre ovog intervjua Mad Caddies sam gledao 8 puta, što i nije bilo toliko teško jer su 2x svirali u Beogradu. Za celih osam nastupa kapaciteta od jedva preko 200 do preko 10.000 ljudi, nigde nisu zatajili. To nije ni slučajnost, ni podatak za zanemariti. Kako sam znao da će biti moguće da se proćaska na Punk Rock Holiday 2.2, šteta bi bilo preskočiti priliku. Chuck je, uključujući i naš razgovor, davao intervjue nešto preko sat i nije delovao kao da to radi samo da bi ispunio predviđeni protokol. Bio sam malo knap sa vremenom da bih se uklopio da gledam i Baboon Show od početka, a i mimo toga njega su čekala još 2 nastupa taj dan, onda nije red da preterujem.
Ko je ekipa sa kojom sviraš trenutno, imaju li veze sa sastavom Chuck Robertson and Friends i kako i zašto to nisu Caddiesi na koje smo navikli?
Svi koji su uključeni su oduvek bili u Mad Caddies familiji, jedini nov je Stefan, trombonista iz Francuske, on je najbolji muzičar trenutno u bendu. On radi kao profesor muzike, radi orkestracije i slično… Naš trubač Jason je u bendu od 2015. On je Amerikanac koji živi u Francuskoj 17 godina, pošto je oženio Francuskinju. Oni su se upoznali u Diznilendu, Euro Disney, on je tamo radio kao trubač, a ona kao plesačica, sad imaju dvoje dece. Znači imamo 2 lika iz Francuske u bendu. Bubnjar Josh nam je čovek zadužen za zvuk i tour manager godinama, basista u sadašnjem bendu nam je takođe dugogodišnji perkusionista.
Jon Gazi ?
Da, on. I Adrian naš prijatelj iz Engleske, iz Birmingema, koji svira gitaru, znamo se barem 12 godina i sviramo zajedno… Sve je to grupa starih prijatelja. Ostali momci, regularna postava benda, nisu hteli da idu na turneju i to je to. Nema tu nikakve drame. Zbog pandemije skoro da se i nismo viđali dve i po godine i onda kad sam ih kontaktirao da radimo turneju, svi su redom odbili. OK, onda idem bez vas. Događaju se i takve stvari sa bendovima.
U Chuck Robertson and Friends solo gitaristu poznaješ od šestog razreda osnovne škole, Caddiesi su ti drugari iz high schoola, da li je to zato što si introvertna osoba i zato što teže uspostavljaš kontakte ili si samo oduvek okružen ljudima vrlo sličnih interesovanja?
Da, jeste Nick Fitzgerald, on je svirao na ploči. To je nekako potpuno prirodno došlo. Kad se desila pandemija, većina mojih prijatelja su profesionalni radnici: stolari, vodoinstalateri, traktoristi… Tako da pandemija nije ništa promenila za njih, jedino što je zatvorila barove. Onda smo vikendom imali više vremena da sviramo.
Da li možeš da uporediš svoj prvi solo album Chuck Robertson and Friends sa tvojim sastavom Elwood? Kod Elwood možemo čuti Caddies, odnosno zvuk na njihovom tragu, dok je tvoj solo album kompletno drugačija priča?
Na prvom Chuck Robertson and Friends albumu je dosta pesama srednjeg tempa, lakši sporiji rok za plaže, tad sam slušao dosta nezavisne folk&country muzike. Kako sam stariji, sve mi više prija Americana kao zvuk… Na drugom albumu Chuck Robertson and Friends, koji treba da izađe za Božić, ima 14 pesama i one su baš Mad Caddies, ali bez duvača. Znači, vratio sam se da radim rege, ska, pank rok. To je lepa tranzicija – više klavijatura, gitara…
S obzirom da u kontinuitetu radite već više od 25 godina, da li si ikad razmišljao ko bi mogao da piše vašu biografiju i odakle uopšte da krene, od Santa Ynez Valley Union High School ili…?
Da, bliži se već i tridesetogodišnjica postojanja i rada benda. Razmišljao sam da bi tako nešto bilo interesantno. Bend je nastao u mojoj spavaćoj sobi, u stanu mojih roditelja 1995. Prvi koncert nam je bio u srednjoj školi u vreme pauze za ručak, i onda je u jednom trenutku direktor škole na nastupu zgrabio mikrofon i prekinuo naš nastup jer bilo je tu i repovanja i dranja i psovanja…
Vaš bubnjar Todd je pre 3 g. je svirao sa Jon Gazi, to mu je tad bio samo bend za zagrevanje na toj turneji ili…?
Jon Gazi je, zapravo, one man band i to je baš bilo samo to, neko prijateljsko džemovanje kao uvod u koncert.
Na vašoj turneji „Sunshine on snow 2019“ nakon koncerta u Ljubljani je gitarista Sasha puštao muziku, to često radi ili samo u situacijama kad ne želi da vas drugi maltretiraju kojekakvom muzikom?
On se oduvek zanimao za produkciju, zvuk i slične stvari. E, a evo ga baš sad Jon Gazi.
Sledi kratka pauza da nas Jon fotografiše i da mu Chuck objasni kako daje intervju za medij iz Srbije. Onda Jon priča kako pamti da su svirali u Beogradu.
Da se vratimo na Sashu, oduvek ga je zanimalo miksovanje muzike, rege, hip hop… to mu je samo hobi i zabava. Mislim da je samo na toj turneji bilo da je on puštao muziku nakon naših koncerata.
Znači ništa od toga da jednog dana krene sa takvim sešnima kao što je radio Melvin iz NOFX sa Melvinatorom?
Verovatno ništa.
Pre 2 godine ste izdali EP „House on Fire“. Kako vam je to tek drugi EP u karijeri, nameće se pitanje da li ste se odlučili samostalno za takvo izdanje ili ste podlegli načinu razmišljanja da je klasičan album donekle prevaziđena forma za savremenu publiku?
Ne, ja još uvek verujem u albume 100%. Godinama ne kupujem fizička izdanja, diskove, ploče, već plaćam i kupujem preko Apple musica 10 dolara mesečno i kupujem šta me zanima. Od toga što kupujem, slušam čitave albume, mislim da to jeste jako važno. Da naučiš album, znaš kad koja pesma ide, kad koju da čekaš, po meni su to stvari koje svi volimo oko muzike. A zapravo sam EP „House on Fire“ napisao posle svog razvoda, pre 5 godina. On je i bio zamišljen da izađe pre albuma sa obradama „Punk rockstedy“ iz 2018.g. Međutim, Fat Mike je smatrao da je bolje da prvo izađe album sa obradama i onda smo poslušali izdavača. Meni je to sve ispalo malo čudo, kažem to su moje pesme i neke emocije od pre 5 godina, a eto tek sad ih premijerno izvodimo na koncertima. Slegle su se te stvari, sa bivšom suprugom sam prijatelj, podižemo zajedno našu decu, nema tu nikakvih problema.
To praktično znači da ste te pesme počeli da svirate u vreme kad su one već trebale da budu uveliko koncertni klasici Caddies?
Da, načekale su se da počnu da se izvode, ali su ipak došle na red. Dobro je kad vidiš da publika peva nove pesme znači da prati tvoj rad. Samo u ovom slučaju to su nove pesme za publiku ne i za mene.
Pre izdavanja albuma „Dirty Rice“ imali ste pripremljenih 25 pesama duplo više, nego što ima na tom albumu? Šta je sa tim pesmama koje tad nisu prošle, ima li šanse da se u nekom recikliranom i osveženom izdanju ikad pojave?
Nisu to baš pesme, kompletene i snimljene kako treba, to su demosi, baš radni materijal. Od svih tih pesama je jedino preživela „Waiting For The Real Thing“ koja je na EP „House on Fire“. Tu pesmu zaista volim, odlične su te duvačke deonice u njoj.
U 2018. g. ste imali 2 omaža bendu Bad Religion, prvi je obrada njihove pesme „Sorrow“ kojom otvarate album „Punk Rocksteady“, a drugi je naslovna strana vašeg singla „I’m Going Surfing on Xmas“ krajem te godine, koja je direktna referenca na naslovnu stranu njihovog albuma „Suffer“. Za to ste se odlučili zato što volite taj album, zato što je bila tridesetogodišnjica od izdavanja tog albuma ili je to, naprosto, bila ideja dizajnera koju ste vi samo prihvatili?
Samo se neko u Fat Wreck Records dosetio ahahaha, Surfer i Suffer i od te šale je sve krenulo. Zanimljiva igra reči koju smo iskoristili.
Kad već pričamo o pesmama koje nisu prihvaćene, da li ima neke koju ste snimili, a misliš da nije ispala onako kako ste zamislili ili očekivali? Koliko je u tom smislu tačno pravilo Keith Richardsa da baš ne treba izdavati sve što si snimio? Nešto slično, da nije genijalno sve što snimiš govore i J. Bantley i Brian Baker u jednoj od epizoda „Decades Bad Religion“.
Ma, da, naravno da je tako. Kod Mad Caddiesa se uvek nešto kuva u kuhinji, kao što kažu. Postoje dva načina na koje pravimo pesme ili ja uradim kompletnu pesmu i pokažem je momcima, ili uradim pola ili nešto više pesme i onda drugi momci, pre svih Sasha uleti sa idejom, rifom, on ne radi vokalne linije, ni duvačke uglavnom gitarske radi i tako uradimo pesmu kao grupa. Kod tih pesama koje uradimo kao grupa, zna i dosta toga da se menja, npr. refren nije toliko pevljiv ili dobar ili nam se dopada nedelju dana, a posle nam je ponovo bezveze.
A duvačke linije, pretpostavljam, duvači smisle?
Ne, nekih 75% duvačkih deonica sam ja smislio. Kad napravim stvar onda im pevam ili zviždim kako sam zamislio da idu ti delovi što ih oni sviraju i onda oni skapiraju šta se najbolje uklapa u to. Pesme koje ja pravim, još dok ih radim na akustičnoj gitari, sastavljam linije za ostale instrumente.
Znači za autorski deo u bendu ste pre svih zaduženi ti i Sasha, ostali nemaju svojih pesama ili nekog značajnijeg udela?
Todd naš bubnjar ima 3 ili 4 pesme koje je napravio, možda bi ih bilo i više, ali on je 10 godina bio van benda, pa se ponovo vratio u bend. Na našem trećem studijskom albumu, najpankerskijem „Rock the Plank“, Carter Benson, koji je tad bio druga gitara, ima dosta pesama koje je uradio tad sam, ja sam tad samo pevao, nisam i svirao gitaru a on i Sasha su bili na gitarama. Sve te brže pesme na tom albumu su Carterove. Naš stari klavijaturista Dustin je dosta toga autorskog radio na pijanu. Bilo je momaka sa znatnim autorskim učinkom u bendu. Uvek mi je bilo bitno da se najbolja ideja realizuje, a uopšte me ne zanima čija je ta ideja. Nisam ego manijak u smislu da moraju samo moje ideje da se prihvate.
Od samih početaka ste na etiketi Fat Wreck Chords, oni imaju specijalnu ediciju „Live In a Dive“ da li ćete i vi nekda objaviti neki koncertni nastup u okviru te serije?
Mi smo uradili koncertni album još pre 18 godina.
Da, naravno, znam za njega, mislim baš samo na ediciju „Live In a Dive“.
Ne znam, nisam siguran da li to još uvek rade.
Da, rade, u junu ove godine su izdali RKL.
Za koncertni album stvarno nemam pojma jer mi sa Fat Wreck Chords nemamo nikakav potpisan ugovor još od drugog albuma. Sve je dogovor po sistemu ruka ruci i sve nas ispoštuju. Pravi ljudski dogovor, samim tim nije nužan ni ugovor bilo kakav. Izuzetno su fer prema svima. Da prodaš i 10 ploča dobićeš svoj deo 5 dolara od prodaje.
Na kraju, nisam pitao ranije nikog od Amerikanaca, nalazimo se u okolini mesta Kobarid gde je u WWI ratovao i Ernest Hemingvej i to iskustvo mu je bilo inspiracija za roman A Farewell to Arms da li je možda i neko od tvojih predaka ratovao u ovim krajevima tad?
Pojma nemam, znam samo da su mi dede i po ocu i po majci bili u WWII u mornarici kao kuvari. Ne znam baš toliko daleko porodičnu istoriju. Škotsko – irsko – engleskog sam porekla, majčino devojačko prezime je Darling. Interesantno je da su mi obojica deda, kao što sam pomenuo, bili u WWII u mornarici kao kuvari, jedan u vodama ka Australiji, a drugi ka Japanu. I oba broda na kojima su bili su pogođena i potopljena, ali su oni preživeli. Tako da, koliko znam, postojale su barem dve realne šanse da sad ne budem ovde.
