Kada Mejdeni najave novi album, mesece pre toga sam u totalno iščekivanju, kao da je u pitanju finale svetskog prvenstva. Iron Maiden su veoma poseban bend u mom životu i do sada su veoma često umeli da mi ulepšaju leto izdavanjem još jednog remek-dela. Nakon četiri godine iščekivanja, u kome smo imali sreću da ih vidimo i čujemo uživo u Beogradu, dolazi nam album o kom će se jako dugo pričati i koji pokazuje da Iron Maiden i posle 35 godina briljantne karijere još uvek imaju itekako šta novo da kažu. Većina Mejdenovih albuma za prvu pesmu ima obično neku brzu stvar koja se meni lično ne sviđa preterano. Očekivao sam nešto slično i ovde, ali kad sam pustio Satellite15/The Final Frontier prestravio sam se bukvalno. Jebote, šta je ovo? Neki spori industrial, skroz šupalj, nekarakterističan za Mejdene i istini za volju uvek je preskačem. Čim je počela The Final Frontier odahnuo sam. Stari dobri pumpajući bas, melodije, super solaža. To su stari dobri Mejdeni! Sledeća pesma El Dorado je prvi singl i protekli mesec se svuda vrtela. Mene nije previše zainteresovala, mada me je strašno podsetila na album Piece Of Mind, naročito u Brusovom glasu koji još uvek zvuči mladalački. Suština ove pesme je da je dala čitav ton ostatku albuma, pogotovo sjajna solaža. Prave stvari tek kreću. Mother Of Mercy počinje sa sporijim uvodom, karakterističnim za Mejdene, dok onda ne eksplodira u nešto što me strašno podseća na atmosferu sa Fear Of The Dark albuma. Tekstualno govori o ratu i žrtvama. Rivers flow with blood, there’s nowhere left to hide/It’s hard to comprehend there’s anyone left alive/Sick of all the killing and the reek of death/Well, God, tell me what religion is to man? Sledeća Coming Home nastavlja u toplom, gotovo polu-baladnom ritmu, savršeno gradeći sliku samog albuma. U ovoj pesmi je tehnički najipresivniji solo, a nostalgični tekstovi govore o Britaniji i odsustvu od kuće. Coming home when I see the runway lights/In the misty dawn of the night is fading fast/Coming home, far away as their vapor trails alight/Where I’ve been tonight, you know I will not stay. Prelepa pesma. The Alchemist je već brža, sa krajnje zanimljivom temom o Edvardu Keliju. Jedan od pravih dragulja albuma i pesma zbog koje će mnogi slušati ovaj album je Isle Of Avalon. Mene neverovatno podseća atmosferom na čitav album Powerslave, pogotovo na onaj sporiji deo u Rime Of The Ancient Mariner. Epska dužina pesme (devet minuta) je sasvim primerena za ovo remek-delo. Smit i Haris su utkali svoje prste u ovu pesmu i ovde je možda i najočigledniji taj stari šmek. Pomešajte Powerslave album i recimo Seventh Son. Apsolutno savršenstvo. Pogotovo refren. Zadivljujuće je sa koliko lakoće bend prelazi sa Dikinsovog vokala u neverovatno melodičan solo, koji je obeležio čitavu njihovu karijeru. Kvalitet albuma ne opada, jer sledi Starblind, najatmosferičnija pesma, u malo sporijem ritmu, ali daleko od toga da nedostaje energije. Ovde su se klavijature najbolje uklopile. Mnogima je The Talisman najbolja pesma. Poput Isle Of Avalon predstavlja prelepo epsko putovanje u devet minuta genijalnih melodija, odličnih solaža i fantastično zaraznih refrena. Dikinson je ovde oduvao sve kritičare koji tvrde da njegov glas nije ni blizu remek-dela iz osamdesetih. Samo neka preslušaju ovu pesmu i shvatiće koliko nisu u pravu. Majstorije trojice gitarista su obeležile desetu pesmu The Man Who Would Be King. Takođe nežan uvod sa akustičnim uvodom, a onda sjajne melodije, gitare koje se prepliću i Brusov vokal koji sve podiže na jedan gotovo vanvremenski nivo. Poslednja i najduža pesma na albumu When The Wild Wind Blows je meni lično najbolja. Ima tu savršenu Mejdenovsku melodiju, a i potpuno je primerena za kraj albuma, jer govori o apokalipsi, armagedonu koji nam je serviran preko masovnih medija, trujući nam mozak. There will be a catastrophe the like we’ve never seen/There will be something that will light the sky/That the world as we know it, it will never be the same/Did you know, did you know? Kako se album približava kraju i Dikinson lagano završava, lagani vetar duva u daljini i to je kraj albuma. Kad su Mejdeni u pitanju ja nisam nimalo objektivan. Krajnje subjektivan i smatram da svako ko je ikada voleo ovaj bend ne može da bude ravnodušan na ovaj album. Final Frontier je težak album za prvo slušanje. Tome je prilično kumovala i užasna prva pesma koja je totalni višak. Međutim, kao svaki pravi fan Mejdena slušao sam nemilice, svaki put otkrivajući nove bisere i genijalne momente. U 2010. godini je teško biti originalan, a još teže ostati veran sebi i zaveštanju starom 35 godina. Album je manje agresivan nego prethodnik A Matter Of Life And Death, što i ne čudi jer su drugačije teme u pitanju, ali je jedan od najeksperimentalnijih od svih. Kome god sam pustio album mi je rekao da ga podseća na stare albume, a toj činjenici se možda može pripisati lokacija gde je bend snimio album. Naime, Bahami su i ranije bili domaćini bendu kada su snimani kultni Piece Of Mind i Powerslave, a očigledno su i sada bili pravi pogodak. Prilično zahtevni producent Kevin Širli je nadmašio sebe, jer su neka davno uspostavljena pravila konačno srušena i bend je uspešno zakoračio u eksperimentalne vode, naravno u Mejdenovskim okvirima. Mislim da je bend ovim jubilarnim 15. albumom okrenuo volan u novom smeru i svoju umetnost obogatio izdanjem koji će svaki pravi fan Iron Maidena sa ponosom slušati, s nestrpljenjem čekajući dan kada će ove pesme biti odsvirane i uživo u našem glavnom gradu. Za kraj mogu samo da kažem da su sva očekivanja ispunjena i da su mi Mejdeni ponovo ulepšali dane, nedelje, mesece…
