Lost Highway
režija: Dejvid Linč
Kada sam pre nekoliko godina gledao ovaj film učinio mi se kao izrazito negledljiv i odvratan, čak sam ga smatrao za jedan od najgorih filmova svih vremena (uz Glavu za brisanje istog režisera). Pre nekoliko dana sam ga ponovo pogledao na nekom od kanala i ponovo mi je bio mučan i odvratan, ali…
Dejvid Linč je, našim jlubiteljima sedme umetnosti, dosad bio poznat po iščašenim filmovima kao što su Plavi somot ili Divlji u srcu, a takođe i po kultnoj TV seriji Tvin Piks u kojoj je došlo do fantastičnog spoja Linčove iščašenosti i sapunske opere.
Linča sam doživljavao kao opasnog i bolesnog trovača. On je za mene bio jedan od retkih režisera koji se konstantno probija ka onostranom, ka tamnoj strani. Niko kao on nije uspevao da u svemu oko sebe uoči detalje carstva kneza ovog sveta (zemaljsko je zamalena carstvo, a nebesko večno i dovijeka). Problem je bio u tome što linč nije umeo ili nije hteo da otvori sebi, ali i gledaocima put ka Bogu, odnosno da pusti makar zračak svetla u mrak koji je kreirao. Dobri likovi (pozitivci) u njegovim filmovima redovno su na granici debilnosti, a pozitivne misli i ideje pripadaju nekakvoj Linčovoj verziji religije Novog Doba (da li je to zato što pripada nekoj sekti ili ne – ne znam). Setimo se samo tibetanskih mudrovanja pozitivca agenta Kupera u seriji Tvin Piks.
Humor koji je pratio linčovu morbidnost trebao je da nam omogući da lakše prihvatimo njegovu mračnu sliku sveta i da se sa njom lakše pomirimo.
U filmu Izgubljeni autoput đavo je već odneo šalu (bukvalno). Linč nas je pustio da se u jednom od najmračnijih filmova XX veka nasmejemo tek nekoliko puta. Zatvorio je taj ventil koji mu je služio kao kompromis sa bioskopskim blagajnama.
Radnja filma je puna zagonetki koje zbunjuju gledaoca, ali mu i onemogućavaju da se opusti i posmatra film sa strane – uživajući.
Džez saksofonista ubije svoju ženu, a onda se pre izvršenja smrtne kazne, posle jake glavobodlje, pretvori u mladog automehaničara. On upoznaje plavokosi duplikat svoje crnokose ubijene žene, ljubavnicu gangstera opsednutog pornografijom i bešumnim radom automobilskog motora, koji iznad svega poštuje saobraćajna pravila. Radnju dodatno zapliće zagonetni bledoliki lik obrijanih obrva – The Mistery Man, koji je ustvari, otelotvorenje samog nečastivog, odnosno đavo – lično.
Šta je to što ustvari čini ovaj film remek-delom? Umetnička snaga kojom smo uvučeni duboko u stanje sveta zatvorenog prema Bogu i dovedeni do mučnine i panične želje da iz takvog sveta pobegnemo. Zahvaljujući pažljivo odabranoj boji i svetlu tačnije rečeno – mraku, kao i jakoj muzici Anđela Badalamentija, trenta Renzora, Ramštajna i Merlin Mensona, umesto pasivnih gledalaca postajemo ronioci u moru tame koji se panično bore da dođu do vazduha.
Gledao sam na stotine horora, ali ne pamtim da sam gledajući u najjezivije filmske prizore, osetio toliku fizičku mučninu. U Linčovom filmu to mi se desilo dok sam zurio u telefon koji zvoni na podu mračne sobe. Linčova genijalnost otkriva prisustvo zla u svetu bez Boga usasvim običnim situacijama. A pogubne strasti, na koje nas filmska industrija konstantno privikava, u Linčovom filmu bacaju nas na beznadežni, beskrajni izgubljeni autoput na kome se brzo i sve brže vozimo u mraku i ka večnom mraku, nesigurno prateći besmislenu centralnu liniju. I dok se vozimo spava nam se, a ne možemo i ne smemo da zaspimo. Na tom autoputu srećemo se sa drugima, ali ne da bismo ih upoznali, zavoleli ili makar družili sa njima, već da bismo na tajanstvenim vremenskim čvorištima upali u njihovu moru i posle toga ostali i dalje sami. Zauvek.
Čitao sam mnoge kritike ovog filma na internetu. Mnogi kritičari su kivni i besni na Linča. Optužuju ga da je prekoračio granice filma. Optužuju ga da se degenerisao u sopstvenoj parodiji. Jedan kritičar je doslovce napisao da je za vreme projekcije filma poželeo da ode i nađe najbližu crkvu kako bi vratio svoju izgubljenu dušu. Čini mi se da je ovaj ipak bio najbliži ozbiljnoj oceni filma. Ono što je Linč hteo da postigne ovim filmom je to, da se ne mirimo sa Bogostavljenošću (otuda i saundtrek na kome se nalazi odvratni Merlin Menson, koji je tu samo da bi nas što više izitirao).
Ukoliko napravimo kompromis sa Mistery Man-om, odnosno prodamo dušu đavolu, postaćemo bezdušni, usamljeni na beskrajnom, mračnom, izgubljenom putu.
Linč uspeva (i u tome je upravo genijalnost ovog remek-dela) u nečemu čega se umetnost XX veka odrekla – da nas sredstvima umetnosti navede da proživimo posledice duhovne pustoši. Kad odgledamo film ne možemo da budemo spokojni, mirni i zadovoljni. Pred nama je mukotrpan, ali i jedini mogući put – put ka Bogu.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #3, marta 2000.
