Hlamidija je boleština koju ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju, ali je zato Klamidya bend koji mogu toplo da preporučim svakom ko voli dobru melodiju. Možda će neki od vas da podignu obrvu na naslov albuma, pitajući se koji je ovo do đavola jezik, ali odmah ću da vas zaustavim i kažem da je ovo glavna snaga benda: slušajući super melodičan bend na finskom je događaj koji nije tako čest i vredi ga upražnjavati svakodnevno!
Klamydia je bend sa ogromnim pedigreom i reputacijom koje se ne bi postideli ni mnogo veći bendovi. Cepaju još od 1988. godine, kada im je izašao debi album i do danas su izbacili brdo albuma, većinu sam ispratio, a poprilično su i redovni što se izbacivanja istih tiče. Posle 2009. godine očekivao sam da će i ove godine izaći nešto, ali s obzirom da mi finski nije maternji, nisam imao živaca da prebiram po google translatoru čitajući vesti na zvaničnom sajtu. Pouzdao sam se u braću Rusei njihove ultra brze reakcije na nova izdanja. Eto, istog dana kada se pojavio u prodaji, našao se i u mom plejeru, a prijatno iznenađenje je da je u pitanju dupli disk, s tim što je prvi novi album, a drugi uživo snimak.
Putovanje koje traje preko dve decenije se eto ne završava i bend u svojom poznim godinama uspeva da me nasmeje i obraduje svaki put kad ga pustim. Za one koji ne znaju Klamydia je jedan od najmelodičnih bendova koji sam ikad čuo. Nemaju brze pesme, ili su retke, uglavnom su to super zarazne harmonije u srednjem tempu. Ne znaš šta je melodičnije: uvod, refren, prelazi, retki su delovi sa krljanjem, pardom onim besomučnim krljanjem koje jedva čekaš da prođe. Ovde je to vrlo retko. Melodije su raznovrsne, ima i onih poput Iron Maiden, sa puno gitarskih solaža, ima i klasičnih punk rock, sa tri akorda, bez puno mudrovanja. Novialbum nije spektakularan i možda nije baš dobra polazna tačka za one koji se još nisu dotakli ovog benda. Pre bih preporučio kompletnu diskografiju iz devedesetih, naročito sa sredine, kada su čitavi albumi bili klasici prepuni hitova.
Novi album je sublimacija svega onoga što su do sada činili i na par mesta možda i previše reciklirani. Ima par pesama gde su me opet pomerili i pokazali da imaju još muda za dobru melodiju, ali bilo je i par dosadnjikavih. Primetno je da sve više koriste veoma brze solaže, naročito ako je pesma malo brža. Horsko pevanje se podrazumeva, ali ovde nije reč o Bad Religion harmonijama, već više u street punk fazonu. Dakle, finski tekstovi, melodije i street punk, to vam je Klamydia, bend koji odiše starim šmekom i sa srednjim prstom uprtim u konformizan.
Drugi disk je live nastup iz prošle godine i sirovost je nešto čime bi mogao da opišem njihovu svirku. Pohvalno je što i uživo zvuče jednako moćno kao i u studiju. Urlikanje publike između pesama mi govori da je njihov kultni status u Skandinaviji nešto slično što kod nas imaju Kud Idijoti ili možda nekad KBO.
Kako god se okrene, ovaj bend slušajte, uvek i sa puno preterivanja: prvo staro, ako niste do sada (sram vas bilo), pa onda novi, dok bi iskusni fanovi već trebali da ostave svoje komentare i utiske u vezi novog albuma.
Usvaputki Oy Records
www.myspace.com/klamydiaband
