Kontrapunkt #5, A4, 40 strana, kopiran, srpski.
Iako je ovo prilično matoro (novembar ’98) osećam potrebu da izrecenziram ovo smeće od fanzina. Zašto smeće? Razloga ima milion, ali ću neka najvažnija gledati da vam napišem. Prva zamerka mi je što uopšte nema muzike, pa mi je prilično dosadno da čitam četrdeset strana svakakvih razmišljanja (bilo dobrih ili loših). Naravno, gde ima korova ima i kukolja, pa tako i ovde ima nekih zanimljivih stvarčica, a to su putešestvija po Mađarskoj i Solunu, koja su prilično lepo napisana i zanimljiva za čitanje, ali to je bukvalno sve što mi se iole dopada. Mada i kad oko toga bolje razmislim, ta putovanja su totalno kontradiktorna nekim stvarima napisanim u ovom takozvanom fanzinu, jer kako su sami autori istakli radnička klasa (kojoj oni navodno pripadaju) nema mnogo para za trošenje, ali verovatno ima para za odlazak u susedne zemlje. Dobro, sad meni to uopšte ne smeta, čak je i sjajno to što su bar negde van naše smrdljive zemlje putovali, ali sam ovo napisao čisto da bih vam dokazao da nisu nimalo dosledni onim principima za koje se tako uporno i snažno zalažu. Naslovna strana je žešća ložana sa ogromnim slovom X i naslovom jebeš zakon o informisanju. Mislim, to i ja mislim, jer se ponekad zapitam da li će neka budala da me tuži zbog svega što pišem u svom fanzinu, ali staviti tako nešto na naslovnu stranu je, blago je reći neukusno ili seljački. Kako sam fanzin sve dalje čitao sve sam više pizdeo, jer su me gomila stvari toliko iznervirale da je to bukvalno jedini razlog zbog čega i ubacujem recenziju ovako matorog zina. Okej, prvo lupetanje je vezano za jedan tekst o Epitaphu, koji ustvari predstavlja razgovor između benda Boycot i neka dva lika koji rade za Epitaph. Da se razumemo, ne volim ni ja Epitaph, ali pričati kako su tamo sve loše grupe samo zato što ne sviraju po skvotovima je glupost veka. U fazonu, NOFX je sranje zato što su seksisti (glupak ne zna da prevede u šovinisti), jer u Lisa & Louise se govori o takvim bludnim radnjama kao što je lezbejstvo i fist fucking. Kao to nije punk, to su tinejdžerske priče, gde je tu ozbiljnost i slično, k’o da lezbejstva nema na ovom svetu. Znači punk je samo DIY i ništa više. U jebote… Sad bih ja možda trebao da serem nekom šta je pank a šta nije, ali nek’ majmun što je to pisao pročita moju kolumnu, pa će shvatiti da to što on misli predstavlja totalno ograničavanje. Naravno tu ima puno bulažnjenja o cenama Epitaphovih diskova koji su kao mejdžori (od 30 guldena), a pravi DIY koštaju samo 20 guldena (mislim da je to nešto manje od 20 maraka) pri tom ne govoreći da je prosečna plata kod naših ljudi upravo cena tog pravog DIY diska. Sledeća stvar koja mi se uopšte nije svidela je to potenciranje da bend svoje pankerstvo pokazuje sviranjem u skvotovima za cirku. Nemam ja ništa protiv toga, ali mišljenje da si panker samo ako si klošar, ako nemaš para i ako živiš u rupčagama, je glupost koju ne treba objašnjavati. Svako ima pravo da živi gde hoće. A tek kad vam kažem da su za Fat Wreck rekli da je to kuća pevača NOFX koja izdaje SAMO singlove (!), a da NOFX nikada neće biti punk bend zato što ne daje intervjue. Ni to neću komentarisati. Taj što je ovo pisao ili prevodio ima mišljenje da je sve van DIY scene teška komercijala. A ja sad njega pitam da li neki bend koji stvarno svira komercijalnu muziku (bez obzira da li se radi o melodiji, ska, regeu ili šta-već-čemu), a izdaje za DIY etiketu nije komercijalan bend? Ili obrnuto da li je svaki bend na Epitaphu komercijalan? Dobro, i ja mislim da je Epitaph smrdjivo govnarsko smeće, ali iz totalno drugačih razloga. Epitaph ima brdo zaista sjajnih bendova (pre svih Pennywise, Vision, The Bouncing Souls…), ali isto tako glupavih i sranje bendova (Tom Waits, Union 13, I Against I, de Heideroosjes sa kojima sam nažalost radio intervju, ali sam posle shvatio kakvi su debili…). Potom prelazim na stranu 14 i tu srećem tekst o bojkotu NIKE patika i uopšte cele najk opreme. Pa ljudi moji, ko vas uopšte tera da nosite te opanke? U tekstu se govori o seksualnom iskorišćavanju žena i dece za rad u fabrikama i tako dalje. Da li su se autori teksta zapitali kako se prave starke i martinke kojima se toliko ponose? Na isti način, majmuni! To su sve ista goveda, ali što bih se ja uopšte brinuo o tome? Taj zapad se tako ponaša prema nama (Srbima); ponašaju se prema nama kao prema stoci, pa što bih se ja brinuo za tamo neke klince koje eksploatišu u fabrikama? Dobro, nisam toliko bezosećajan, ali mi imamo prečih problema. Idemo dalje. Strana 16 donosi tekst o Srbima kao nebeskom narodu i tako dalje, a na samo kraju sam zapazio jednu rečenicu koja me je duboko pogodila. Iako sam ateista, rečenica da su Srbi ustvari nisu Hrišćani, več pripadnici mnogobožačke religije samo dokazuje da anarho fanzini upropašćavaju svest mladeži ove jadne Srbije. Strana 17, tekst o feminizmu i problemima žena je jedan o retkih normalnih, jer pokazuje sve aspekte tog problema sa kojim se žene suočavaju. Potom na sledećim stranicama par bulažnjenja o terorizmu, a onda kolumna o gledanju televizije i o Kosovu. Autor se ljuti ako se na televiziji kaže Šiptarski teroristi i lojalni Albanci. Kao pa to je ista nacija! Kroz ceo broj se provlači priča kako su samo naši panduri krivi za stanje na Kosovu (zine je izašao u novembru ’98, pa mi se čini da je tada bilo najveće sranje na Kosovu), a kako su mladi Albanci morali da traže put za revolucijom preko oružja (pritom silujući, masakrirajući i ubijajući naravno Srbe – prim. Vlada). Ja ne želim da kažem kako je naša milicija nevina, jer sam i sam slušao priče ljudi koji su bili dole i šta su sve radili, ali tvrdim (jer sam sa dosta ljudi pričao koji su i izbegli odande i ljudi koji su aktivno učestvovali u ratu na Kosovu) da su Šiptari činili 20 puta veće i monstuoznije zločine. Nigde u fanzinu nije pomenut problem Srba na Kosovu, nigde nije spomenut problem Srba koji su od ’91 naovamo u izbeglištvu. Tu su naravno priče o problemima Meksikanaca, Šiptara, političkih zatvorenika, jadnih životinja koje pogani Amerikanci koriste u svojim laboratorijama za pokuse, radnika, kuraca palaca, ali nigde svog naroda. Iz tog razloga Srbi će izumreti kao narod, jer smo glupi k’o kurac. Ustvari nismo glupi, već smo naivni. Ako već svoj fanzin okarakterišu kao prilično politizovan onda bi trebalo više prostora da posvete problemu svog naroda i da šire pozitivno mišljenje o nama kao narodu, a ne da govore kako smo najgori. To mogu da slušam na CNN-u, jebote. Znam da se kod nas dešavaju sranja, da se ljudi ubijaju na ulici sa heklerima, da imamo najgori mogući Zakon o informisanju i Zakon o univerzitetu, da smo policijska država, ali ipak i u ovoj današnjoj, napaćenoj Srbiji ima dobrih ljudi, koji žele da se ova vlast promeni i koji žele bolje sutra (mada ja čisto sumnjam u te priče, jer su mi i jedni i drugi isti, tj. samo žele da se dočepaju vlasti). Međutim, na samom kraju fanzina, na predzadnjoj strani se nalazi kolaž slika ubijenih Šiptara od strane srpske milicije. Onda sam okrenuo fanzin na početak da vidim da li uopšte Srbi rade Kontrapunkt. Jesu Srbi, bokte! Potom vraćanje na predzadnju stranu i gledanje u stravične slike koje su skinute iz šiptarskih novina Koha Ditore. Čak i da su to Srbi uradili, ne vidim nijedan valjan razlog da se te slike ubacuju, jer ima toliko stravičnijih stvari koje su Šiptari učinili nama. Što te slike nisu stavili? Posle će mi neko reći da sam nacionalista! Pa naravno da sam nacionalista, ali ljudi kod nas su, zbog ove komunističke govnarije na vlasti, prosto zaboravili na vrednosti srpske tradicije i uopšte srpstva. Nisam napomenuo brdo anarhističkih tekstova (posebno onaj o 4 najvažnija anarho pravila), jer mislim da su oni potpuno isti sa svim ostalim fanzinima sličnog usmerenja. Možete mislite šta ‘oćete o meni, ali ja smatram da ovakvi zinovi ne zaslužuju da postoje iz prostog razloga što seru kako se bore za prava ovoga i onoga, a za nešto što bi svima nama trebalo da bude sveto ni ne spominju. Govore o problemima i to mi je sasvim okej, ali o glavnim i velikim problemima nigde ni reči. Toliko o ovom fanzinu, a ja idem da slušam Jelenu Karleušu, jer mi je i ona veći panker od ovih Kontrapunktaša.
Aco Popadić, Rada Vilotijevića I/6, 36000 Kraljevo
* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #3, marta 2000.
