Bože mili, čuda velikoga,
kad se šćaše po zemlji Srbiji,
po Srbiji zemlji da prevrne
i da drugi postane sudija.
Tu knezovi nisu radi kavzi,
nit su radi Turci izjelice al’ je rada sirotinja raja
koja globa davati ne može
ni trpeti turskoga zuluma
i radi su božji ugodnici…
Usnio sam čudan san. Kakav san? Strašan san. Košmar.
Kao, ja na centru Stare Pazove. Nisam siguran odakle idem, ali znam kuda. Kući. Pritisla prljava magla. Ulica prošarana ljudima. Stoje i mrmore. Na trotoaru kartonske kutije kao tezge. Na njima su do malopre bili stari pornografski časopisi, ali sada se tu prodaje dnevna štampa. Prilazim da kupim. Prodavac mi pruža pripremljeni štos različitih novina i ne uzima novac. Džabe su. Ne želim da uzmem štampu koja je džabe. Žagor naglo prestaje i svi gledaju u mene. Kako to misliš – nećeš!?, zapanjeno će prodavac. Neću, odgovaram. Ovaj neće! Ovaj neće!, viču oko mene.
Udaljavam se ulicom prema srpskoj crkvi. Odmah tu, kod knjižare put mi preprečuje visok momak. Na jakni mu Znak. Nećeš istinu da saznaš?! Zaustih da kažem da sam slobodan čovek, da sam biram šta ću čitati, ali preteče me udarac u glavu. Dolazi još njih. Udaraju neštedimice. Savijam se i izmičem. Začudo niko me ne juri. Samo viču: On neće, on neće! Ošamućen i zbunjen idem dalje. Iz kafića izlaze spodobe sa Znakom. Ševrdam, vozim slalom između njih, a oni pokazuju na mene i viču: Njega, njega!, i začudo, svi stoje u mestu, niko me ne prati da me dotuče. Preprečuje mi put čovek sa bičem. Fijuk, udarac, oštar brid na leđima. Ne želiš da pročitaš šta narod misli?, očinski govori i zamahuje, peče, odeća se cepa u froncle. Kad sam izmakao van domašaja biča čujem kako se nekome hvali da me je udario deset puta u jednoj sekundi. Bože, pomislih, zar samo jedna sekunda? Trajalo je celu večnost. Pocepana odeća, krv koja curi sa arkade i iz nosa me obeležava. Svi znaju da neću nešto što bih po opštem mišljenju zasigurno morao. Oni više i ne znaju šta, ali moje stanje im govori da sam nepodoban, izrod i izdajica i kao takav rak na zdravom narodnom tkivu. Svi su obeleženi Znakom. Policija ga nosi na šakama, vojnici na šlemovima. Prilazim grupi vojnika kod Dollara-a sa čudnom nadom da ću bar predahnuti ako baš ne budem spasen. Računam, vojska je narodna, deo je nas, ako se iko toga seća. Na policiju ne računam, ipak imam nekog iskustva. Jedan od vojnika mi šalje neke znake, ali ja ne razumem, drugi ga guraju nazad i nešto mu žučno objašnjavaju.
Jedan od njih podiže nožice od minobacača i uzvikuje: Ko nije sa nama – protiv nas je! Razum mi je blokirao (ne uspevam da ga restartujem) i u naporu da shvati šta se to, do vraga, događa i kakva je ova sad magluština i vlaga usred leta. Sodoma i Gomora, šta li.
Idem prema svom kraju. Mirno je. Naglo skrećem u svoju ulicu dvostrukog imena i upadam u unakrsnu vatru. Parna strana rafalno tuče neparnu, a ova žestoko uzvraća. Niko me više ne gleda, ne udara me, nikoga više i nema. Samo osice: i sa leve i sa desne strane. Zaležem u đubre i kaljugu i puzećki napredujem, mic po mic, prema toplom domu svome. Strah me je da će me roditelji videti u ovakvom stanju, još veći da me uopšte neće ni videti. Ulazim u mračnu kuću (nema struje), skidam isfronclani mantil, spiram skorelu krv. Puškaranje se ne čuje. Roditelji igraju karte uz sveću i smeju se mom izbezumljenom pogledu. Tada sasvim jasno čujem zatvaranje vrata na automobilu ispred kuće, pirlikanje motorole i glas koji javlja tamo gde treba da su stigli. Ovo je kraj, pomislih i napregnuh sve snage da se probudim. Pogledam oko sebe. Sve je, kao, u redu. Tata nije tu, a mama kuva i smeje se mom izbezumljenom licu. Na televizoru Vesti. Opet se događa narod, jebote. U prvim redovima popovi, bivši, sadašnji i budući političari sa stranačkim i nacionalnim znamenjem. Za njima pusti narod. Promene, promene, uzvikuju svi. Preobraženje, preobraženje, dopevavaju. Osuđuju nepočinstva počinjena u naše ime, nepočinstva kojih se nisu setili u vreme činjenja nego tek sada kad je i do nas stiglo. Tu je negde, siguran sam, i sveže rukopoloženi koji se onomad sa mitraljezom slikaše. Ne vidim Bratstvo koje nam o Božiću poruči da ćemo (kao narod) nestati ako se Bogu ne okrenemo i kao dokaz ruku im poljubimo, ali su tu, ovo bez njih ne može. Ovi dozlogrditelji, opet, razumeju teško stanje i baš sad su odlučili da prionu na posao spasa našeg radi. Do sad su se izgleda samo zezali. Predi crnu vunu, majko mila! Tu je i bivši ovaj i onaj kome nisu smetali džabe avioni do gde god su hteli, generali koji nekom (sada bivšom) vojskom komandovaše i počiniše/ne sprečiše ovo ili ono u ime naroda i Otadžbine i sad, sva je prilika, zaboraviše, skupa sa očijukavim kukavnim vođama i vođicama koji bi i tamo i ovamo, samo da budu… Ajd’ Alija kud je više vojske.
U novinama čitam kako pobednički general poručuje narodu da je uz njega, ali samo ako nije nevaljao. Ko je nevaljao, dobiće po guzi. Zaboravio je da se Mišić povukao sa teritorije tek kada je zadnje zrno ispalio (eh, Mišić, Mišić), i da je lično vodio računa da vojska ne počini kakav zulum, umesto da se neprijateljem pravdao. Čitam dalje, jedni potpisaše da će se pristojno izražavati, a ovi drugi pak se dogovoriše da su oni zaduženi za spas, jer su, kažu, izabrani. Svi su, međutim, sigurni u samo jedno: izdajice su svuda oko nas. Nema neprijatelja do komšije. Ima opet više izdajica nego patriota. Samo nikako da se nagode ko nije. Da li sam se zaista probudio?
Voleo bih majko mila da sad ovo samo snevam! Joooojooooj, joooojooooj!
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #2, decembra 1999.
