media center Cvetličarna, ulaz 79,00 EUR
So Long and thanks for All NOFX
Kada je pre okolo godinu dana počeo ceo cirkus sa finalnom turnejom, nekako mi je od starta mirisalo da tu neće biti ni 40 gradova, ni 40 pesama, a samim tim da se prenese i u narednu godinu, sve nije ni u godini u kojoj obeležavaju 40 godina postojanja. Pored ovih odstupanja, sam koncept je genijalan i tu negde je možda baš i četrdeseta stvar po redu koju su oni osmislili i izgurali, a koju niko ranije, barem ne u pankerskom svetu iz kog dolaze, realizovao. Melanholijica koja me je tu i tamo pritiskala, što ih u prošloj godini nisam pogledao, je u ovoj godini eskalirala u (naravno pustu) želju da ih na ovom turu pogledam 2 puta sa skoro potpuno različitim setovima pesama koje sviraju. To je negde u praksi bilo moguće, a opet svakodnevni život mu, na ovim prostorima, dođe nešto kao konstantan mimohod teorije i prakse. Da budem konkretniji, baš kao što smo u slučaju NOFX, posebno u poslednjoj deceniji, mislili da više ništa novo, a ni inovativno nije izvodljivo da urade, a oni su neprekidno sami sebi nametali nove, druge i veće standarde. Npr. NOFX: Backstage Passport 2 (2015), NOFX; Alulis Jeff (2016.) NOFX: The Hepatitis Bathtub and Other Stories, “Punk in Drublic” festival 2018. (koji je definitivno inkubator iz kog je izašla i ova finalna turneja), numera i spot “Linewleum” (2021.) .
Oproštajna turneja NOFX u EU nije bilo da može da bude, a da se ne ucrta u rutu i Ljubljana. Kad se pogleda i pregleda da u kontinuitetu sviraju Sloveniju još od 1992, proizilazi da baš tamo mora biti prvi u rekordnom roku rasprodat koncert.
Crvenu Brenu, čija boja kose se najređe poklapa sa prezimenom joj, i njezin Poslednju bandu pamtim još sa legendarne kompilacije „Hooligans United a Triute to Rancid“ (2015). Prvi njihov album izdat za FWC iz 2018. g. sam preleteo dok je, zasad poslednjem „Buka Buka Buka“ (a nje sem u nazivu niđe) albumu iz 2021, poklonjeno više mog vremena i pažnje. Dosta fina kombinacija je da oni nastupe pre veterana Circle Jerks i dvojice Ješa, po jednog vajt trešera i pasuljaša. Muzički bi bilo i daleko šarolikije i, svakako, razmrdanije, da su bili prvobitno namenjeni Get Dead (Zgembo je bio u njihovoj majici, tako su posredno delili binu u Ljubljani) umesto Last Gang, kako je i trebalo da bude do negde marta ove godine. Kad već načinjem rubriku šta je trebalo, a bilo nije, da otvorim i jedinu bolnu tačku vezanu za NOFX last time in Ljubljana. 
Oficijalni NOFX pre party u vidu Eric Melvin dj seta u Metelkovoj, veče pre koncerta je otkazan, baš negde dok smo načinjali prve kilometre puta ka Sloveniji. Da je sa tom Melvinijadom sve počelo, nesumnjivo bi bio idealan razvoj situacije i adrenalin na najvišem mogućem nivou oko 48+ sati. Šteta, od ranija 4 puta, koliko sam gledao NOFX, nigde ni blizu nije bio Melvin da drmusa ploče dok loče. Sa tim bonusom i nastup benda dobija na specifičnosti i grandioznosti. Bilo je tu raznoraznih priča kako i zašto je Erik batalio pločarenje, ali da se držim samo oficijalne „da se nije osećao najbolje i da je morao da se čuva da bi mogao da poda 100% sebe na koncertu“. Zvuči racionalno ali, je isto racionalno, a i izazovno probati da od jedine dve komponente bez koje nema ni NOFX, barem jednom Erik nije taj koji je glavni oslonac dok Debeli je čas kenjkavo prerazmaženo derle, čas iznenađen višedecenijskim dejstvom poroka na njega, čas žena u klimaksu i ko zna kakva sranja, izgovori i polujeftina objašnjenja dok dredaš nema pravo na slabije momente. Naprosto, u njegovim godinama je normalno da ti se ponekad sloši, pogotovu kad si uvek u putu. Uh, kakvo elaboriranje, a nisam se još ni sa prvog benda makao. Da se, daklem, vratim na Last Gang. Sve je to dobro, dosta dobro, nema tu realno mesta za zamerke, e, jedino je nekako, šta ja znam, serijski, tipski i nastup i mjuz. Nek muzu fazone ležernosti, spontanosti, kreativnosti od NOFX i u stvaranju mjuza i u živom izvođenju, dok još mogu, kad već ranije nisu. Pred sam njihov kraj sam negde presabrao da sam zaista na NOFX final showu, pa da sledi i nešto što samo zvanično nije final Circle Jerks nastup, a zapravo je jedan od tih i takvih, pa da sam na istom mestu prošle godine na Rensidašima i zasuzio od mixa neverovatnih emocija i ponovo je po koja suza potekla jer sve što je ljudski, nije mi strano.
Circle Jerks po drugi put za manje od dve godine, kad sravnim statistike ovog tipa, reklo bi se da me i sreća (ponekad) prati. Set odsviranih pesama je verovatno 80% identičan onom na PRH 2.2, što znači da dve noge na kojima stoji su prva 2 njihova albuma. Samim tim, trebalo bi da mi ostane u istom utisku kao premijerni nastup ili sa neznatnom razlikom kao u pojavi u Tolminu i ovde najstarijeg izvođača sa najdužim dredovima (da sam ga premerio sa laserskim metrom sa gitarošem Hetsonom i/ili El Hefeom, biće da bih mu mogao i prilepiti etiketu najmanje visokog), te večeri na bini Keith Morrisa, za kog sam ubeđen, da je isto obučen. Toliko sam ubeđen, da verujem da je u tom njegovom slovenačkom kostimu i isti duks u njihovoj garderobi koji je nosio u Tolminu na bini, jerbo je tamo nešto friškije. Bazičan, a rasturački i zvuk i nastup, oni su toliko kežualica, kao da su na probi, ali ne na rutinskoj probi, na koju se dolazi po obavezi, nego na onoj, pre koje su se toliko navežbali, da su gladniji toga da se čuju kako zvuče, nego što su gladovali logoraši po Staljinovim gulazima. Ne samo da raduje da posle dve godine sviraju nafuranije, žešće, eksplozivnije od ukupno svih izvođača, već i duboko iznenađuje, kakva snaga i vajb i u delovima pesama kad samo ritam sekcija vozi.
Tu treba još udenuti i savršeno izbalansiran zvuk. Negde polovinom devedesetih kad sam najviše ludeo za NOFX, sinonim za Jerkse mi je bila „njihova” hitčina “I Wanna Destroy You”, e, dođe momenat i nju da čujem uživo, da mu je neko pomenuo da može da bude jednako ubojita bez onih horskih refrena sa samo svedenim, gotovo refrenom na kom praktično priča Keith momentalno bi prekinuli komunikaciju. Međutim može, itekako bude da može! Kad sam se dotakao obrada, momenat je da se pohvalim da sam, potpuno u maniru ovdašnjih sveznalica i muzičkih kritičara, sigurno do ovog veka bio ubeđen da je “Put A Little Love in Your Heart” obrada od Annie Lennox i onog afroamerikanca (mrzi me da mu guglam ime). Što i nije toliko čudno u vremenima pre neta, jer kad sam došao do drugog albuma Circle Jerks “original” sam već godinama znao. Pošto se repertoar bazirao na prva dva njihova albuma i bez ikakvog obzira što smo se ranije već i uživo susreli, ako bih morao da izaberem jednu pesmu iz tog njihovog perioda, da samo sa njom opišem ceo nastup, to će biti “Wasted”. Potpuno su me izbacili iz moje ose, ravnoteže, ma i svesti, koliko je bilo vrhunski. Od Morrisovih propovedi ovaj put se izdvaja edukacija mlađih gde je sve basista Zander tokom godina karijere svirao.
Po završetku Jerksa, dok sam se okrenuo oko sebe, skontao sam da ljudi ima više nego na Rancidu prošle godine, a još naviru neprestano. Ko poznaje prostor Cvetličarne, biće mu dovoljno ilustrativno da napišem da je toliko više bilo posetilaca, da je ceo merch štand bio van hale, u nekom pored hangarčiću. Više raje nego na Rancidu, ali i cene mercha više, sad su majice za 5 evra skuplje i ni to mi nije objašnjivo kako, ni zašto, a pogotovo mi nije objašnjivo da su unikatni prišivači koji se prave samo na ovom touru za svaku svirku različit, čak 10 evra, a kvalitet kineska pijaca. Da su hteli da budu korekti prema fanovima, napravili bi neku simboličnu opciju, npr. 2 evra da se doplati u startu uz kartu ko želi da ima i prišivač. Svakako bi nešto prihodovali, čak i sa cenom od 2 evra, a ispali bi facetine. U tolikoj gužvi je bilo najpametnije stati ispred miksete, a bliže vratima. Nije ni prevruće, sve se vidi, a i tu je najprijatnije jer cirkuliše vazduh, dvoje je golemih vrata otvoreno.
NOFX nedelju dana sam pustio da mi se slegnu utisci potpuno, nisam ni otvorio Word da ovo pišem, međutim, desilo se suprotno. Stalno su stizale fotke, snimci, detalji sa nastavka final toura, sve impresivnija lista gostiju na pesmama, tako da su se utisci isfiltrirali taman koliko bi se spasao od insomnije neko ko bi svako veče tukao litru energetskih pića. Prvi put otkad sabiram utiske koncerata u pisanoj formi, delovalo mi je da, šta god bih istakao ili napisao, da presiromašno oslikava ono kako je zapravo bilo, do nivoa, kao kad bi ceo svet video u perspektivi do jednog metra, kako psi vide. Nema druge nego da preko par crtica pokušam da budem najkonkretniji mogući, ko ima ikakve veze sa bendom, razumeće sve. Zvuk potpuno drugačiji od prethodnih bendova jer i treba sva tri da zvuče svako na svoj način, ali ovo je, nekako, u isto vreme i čisto, a i sa efektima kojekakvim. Bubanj tačno onakav kakav im je na live izdanjima, ali u dlaku takav. Gitare nikad bolje, a bilo je i dvojica, ako ne i više gostujućih gitarista. Ništa prebudženo, ništa prekomerno, a idealno, ko dostigne takav nivo produkcije, više ni ne treba da radi koncerte jer izuzetno je teško to stalno tako održavati, samim tim, verovatno, i sve skuplje. Kad u prvoj četvrtini nastupa (ako gledamo po broju pesama, a ako gledamo po trajanu nastupa, onda je trećini jer je bio čitav set od 10 pesama njihovih minijatura), krenu sa „Dinosaourus Will Die“ (otkud ta za finito tour :), „Stick In My Eye“, „Murder the Government“, „Bob“, „Seeing Double at the Triple Rock“ , „72 Hookers“ (poslednje dve su idealne za otvaranje koncerta, od starta da te patosiraju), meni više ništa ni ne treba, u momentu može i da se završi koncert, ali prava pljuščina hitova još nije ni počela, zapravo, tek rominja. Osma po redu, „All Outta Angst“ mi nije ni među 30 najboljih pesama, prototip je njihove ska kompozicije u koju neminovno upada i truba. Pošto su toga svesni, sad je pevala njihova klavijaturistkinja Karina DHC i skroz je bila kao hit Crashersa, a šmeka je pridodao i dodatni trubač Chris sa sve fake padom na bini u poslednjoj sekundi numere. Dve trube, tri gitare, ženski glavni vokal i muški na refrenima i ni od čega sastaviše senzaciju. Da se ne raspilavimo, oma na to sipaju „Six Years on Dope“ i ništa manje efektnu „Idiots Are taking Over“. Masa luduje kao da sutra ne postoji, dve devojke polusvesne iznose napolje, neki simuliraju da im je loše da bi se samo domogli bine na kojoj je već fina cifra ljudi. Kako kažu drugari koji su intenzivnije u materiji, za mesto na bini se plaćalo simboličnih 500 evrića, malo otpadaš sa bendom nakon koncerta i imaš mufte cugu. Od kozmetičkih promena bi samo uneo korekciju da pred kraj između „Soul Doubt“ i „Linoleum“ ne ide „Bottles to the Ground“ (već da opet vrnu na neki raniji rad, da ostanemo u devedesetim) koja je, nekako, vaskrsla sa prošlogodišnjih albumom „The Rise of Mevinator“, međutim, svi prisutni su tad bili u takvoj ekstazi, da su mogli da sviraju šta god bilo, atmosfera se ne spušća ni par minuta nakon fajronta, toliko se velik zalet ufatio. „Linoleum“ nikad i nigde nije tako pomerio i planetu iz njene ose i to ne jedared, već sigurno tri puta, prvi na onakvom gitarskom početku, drugi na početku pevanja: „Possessions never meant…“ ubrzo i treći, najefektiji udar, sa duplo jačim „I am not crazy“, tu je već i svemir morao da čuje Cvetličarne nemir. Kažu da je pokojni Zoran Simjanović, alfa i omega naše filmske muzike, tvrdio da na stadionima u Velikoj Britaniji baš svi znaju da pevaju, takav utisak sam imao i tokom isijavanja „Linoleuma“ sa bine. „That’s me inside your head“ mi je odzvanjalo u malom mozgu narednih 24h. Perfektnih vlada nema nigde, ali su numerom o takvoj jednoj nastavili, onda „Franco Un-American“, sustiže je željno čekana „Kill All the White Man“ na čijem početku oma ufatim da su na bini i oba dugokosa člana, tj. cela ritam sekcija najmlađeg benda čiji sam fan, naravski, Neba i Neca Wrishlas, idi, bre, nema bolje od ovog za kraj! No, međutim, u maniru da previše nikad nije dovoljno za ljubljanski finito, isporučuju u celini celosti „The Decline“ (gošća na gitari, dok Hefe trombonari, Brena, al’ ne iz najslađeg greha, već Last Ganguša), tome se, verovatno, malo ko nadao. Veličanstveno, neponovljivo, nestvarno i samo po te tri strane trougla impresija, moje emocije ferceraju! Kraj jedne, kako sami navode, kocertne epohe je gotov (?), studijskih albuma će biti još.
Sledi pasus za vatrene NOFX fanove (prvi nisam takav, ali sam izuzetan poštovalac!), a nakon njega još i za iste takve fanatike za PRH. U periodu od 1992. do ove godine, od NOFX sam pazario ili mi poklonili:
- diskove: “The Longest Line”, „I Heard They Suck Live!“ , „Heavy Petting Zoo“ i „Wolves in Wolves’ Clothing“ ploče “Punk in Drublic” i “Liza And Louise” EP;
- majice: čuveni Eye motiv koji rabe već 30 godina, tako da mi je prava siva iz „Punk in Drublic“ ere, a druga zelena sa EU 2024. finalnom oproštajnom turnejom na leđima. Never mind NOFX here’s the Gimmes i
- kasetu „So Long and Thanks for All the Shoes“
- kartu za koncert 2011. i 2018. dok sam 2014, 2016. i sad ulazio kao press.
Pre deset godina Debeli me ispalio za intervju koji je ranije bio zakazan, pojavio se, al’ ne daje intervjue. Koliko se presabiram, nikad ih nisam gledao, a da nije bio festivalski nastup, a rupice na ovoj turneji su znale da se popune i sa klubskim nastupima. Okreni, obrni, uvek sam još negde, gde ne treba, tanak.
Punk Rock Holiday, ove godine od stvari koje su mi posebno po meri, obezbedili su pretposlednji dan The Drowns, koje prizivam već par godina da dođu, poslednji svežeg osamdesetogodišnjaka Charlie Harpera (teško da će imati starijeg izvođača, sve i da im festival traje koliko i Čarlika živi, taj allmighty old punx je imao već dvocifren broj dana života kad je bio D day, kakvi Džegeri i Ričardsi, sve je to luk i voda, prebaci ti osmicu, a živi kao Harper!) i njegove UK Subs i Alkaline Trio za sam kraj. Pošto sam istakao tri favorita ovogodišnjeg festivala, navešću i tri imena koja očekujem da PRH ekipa naredne godine dovede u maju ili junu u Cvetličarnu na solo nastupe, kako su sami sebi i nama dizali kriterijume, tako sad podjednako želim da to budu ili Fake Names ili RKL (oni su sigurniji jer su na touru naredne godine) i, kao srebro koje nekad sija jače i od zlata, Descendents.
fotke: Beti i Buzda
