upad pretprodaja: 800rsd, na ulazu 1200rsd
Još i pre nego što sam pošao na put u Sloveniju na NOFX adio tour, Grade 2 su objavili da sviraju u Novom Sadu. SKCNS, kao glavni organizator, kasnio je sa tom objavom oko deset dana. Postoje neke vrste marketinga čije efekte ne umem da razumem. Ili, kako bi to formulisala naša premijerka, tu negde između prva dva nastupa Grade 2 u našoj zemlji: „Moram da razumem kako da razumem.“ Grade 2 su poslednji put bili kod nas još i pre albuma „Graveyard Island”, a to mu ga dođe pre nego što su se uz vetar u leđa Hellcat/Epitaph giganata vinuli u visine i postali prepoznatljivo ime u svetu panka. Prepoznatljivo ime je nešto što sasvim stoji, dok etiketa „british punk legends“, kako ih pojedini promoteri skloni megalomaniji nazivaju, već je preterani marketing. Da sumiram, imamo retku priliku da jedan od vodećih svetskih pank bendova pratimo od prvih turneja. Nije to mala stvar i tome bi trebalo da smo zahvalni koliko ovdašnjim promoterima, toliko i savezu rupa u nastupima na aktuelnoj turneji i mrskog sveprožimućeg kapitalizma. O kolikoj privilegiji je reč, sasvim fino prikazuje i fakat da su tek sa ovogodišnjom turnejom sa Dropkick Murphys, trojica ostrvljana prvi put svirali u Zagrebu. Kakva je proporcija u broju koncerata i ukupnoj cifri posetilaca tih nastupa u Zagrebu u odnosu na Novi Sad i glavni grad Srbije zajedno, nema potrebe ni da počinjem eleborat.
Pored dva stranjska benda, bio je te večeri i jedan ovdašnji, begešarski Biskup zauvek. Kako je u najavi pisalo da su indie, a nije pisalo da je tu i neko iz Nevena (Krišna, Biskup, ko je sledeći Buda ili Muhamed?), nisam imao vremena ni nerava i za njih. Naravno, potrefilo se, kao i dosta puta ranije kad namerno preskačem neki bend, da to bude nešto što ne bi trebalo zaobići.
Za Les Lullies iz Monpeljea sam pre najave koncerta znao taman toliko koliko sam znao za ostrvo Wight pre nego što sam čuo za Grade 2. S obzirom da sam stari kampanjac i buba lenja, tek dan pred koncert sam provrteo oba njihova albuma na najpopularnijem sajtu za deljenje i razmenu video datoteka, koji je skoro duplo stariji od godina postojanja Grade 2, a opet nešto mlađi od godina života mladih muzičara. 
Prvi album nazvan po imenu benda mi je zbog prljavije produkcije manje pasovao iako su pesme skoro u rangu ovih sa drugog, prošlogodišnjeg „Mauvaise Foi“. Sa drugim albumom su došli do izdanja koje je i garaža i pank i pop melodija i energija i hitičnost pesama, da bih to mogao da puštam ljudima koji i nemaju veze ne sa pankom i srodnim zvukom, već i vrlo labavo sa uopšte rokenrolom, a bez trunčice strepnje da im se neće svideti. Za bend koji ima takav album, nema bine na koju izlaze a da nisu sasvim sigurni šta donose, niti da ne garantuju za nastup, bar je nije bilo dok nisu kročili da binu Fabrike. Tu je, u prvoj polovini njihovog nastupa, bilo na poziciji gde sam se nalazio najnebezbednije u zvuku sa gitarama, muljale su jedna preko druge, vrlo teško su se razaznavale, od bubnja je dominirao bašnjak, činele mršave, vokali valjani. Druga polovina svirke je zvuk već nekako većim delom spašen, a i dalje ispod onog što oni zaslužuju. Les Lullies su sve vreme jedna neosvojiva tvrđava od prve do poslednje sekunde i, kao što je pre više od dva veka čuveni francuski vojskovođa Luj Deze u bitci kod Marenga (bila je dan iza 13. juna, zato mi se samo nametnulo poređenje), Napoleonovu izgubljenu bitku pretvorio u jedan od epohalnih trijumfa, tako su i oni uz klipove u točkovima izgurali nastup koji je raspametio sve prisutne. Klasična koncertna demonstracija narodne izreke da „boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“. Po sveukupnoj srčanosti ili kao glavni osnov iste, valja istaknuti brku bubnjara koji ne posustaje, vozi kao bez kočnica, sa gasom koji se neprestano dodaje, kao da sajla za gas može da se zateže i više od kože lica Mickeya Rourka. Nadam se samo da za Les Lullies nećemo morati da čekamo celih 5 godina kao za Grade 2, da ponovo dođu u naš grad, već da su tu sigurno i na narednoj turneji.
Grade 2 vezu sve pod konac, besprekornije od najboljih Vilerovih goblena. Ko hoće da pravi bend ili da sazna kako pravi bend treba da zvuči, dovoljno je da poseti bilo koji njihov nastup. Iza sebe imaju već toliki staž, da verujem da ih ništa nigde ne omete, niti zaseni njihov nastup. Sad sam u zamci da li da napišem onu preizlizanu definiciju da oni svi dišu kao jedan (što je zaista je tako) ili da se poslužim podjednako neinventivnom odrednicom da je to pravi muzički kerber (mitsko troglavo biće, ne hard rok sastav iz Niš, više puta u toku ove godine nagrađivani, pa i na Dan državnosti), a samo tako mogu da opišem njihov koncert. Veća je interakcija sa publikom nego na Francuzima jer glavnina posetilaca zna pesme, a bilo ih je par koji su pevali i uz Lullies, to bih baš voleo da čujem šta su pevali, posebno kad se radi o pesmama koje nisu na engleskom jeziku. Lista izvedenih pesama se samo u šest numera razlikovala od onih odsviranih pre godinu i 10 dana u Ljubljani sa Rancidom kad sam ih poslednji put gledao. 
Kako sam se nakon koncerta i dokopao liste koju ovde i prilažem potpisanu, dobar deo dana po koncertu sam kombinovao baš uz zvučnu podlogu „Mauvaise Foi“ (biće da ću ovaj album vrteti u rangu kako sam u sezoni 2018/2019 Kronstadt „s/t“) šta su mogli da sviraju, a nisu, ili šta je veća šteta što su autocenzurisali za treći nastup kod nas.
Skoro ničim zasluženo da nam se isporuči ovakav muzički praznik nije novo, ali je sve ređe i ne podaleko od izumiranja kod nas. Dok je u nekad, u po pitanju konceratnog roda plodnija vremena, posebno radnim za samo tri dana u onom danu koji je u SFRJ bio jedini u nedelji, kad je čuvena Loto devojka Suzana Mančić izvlačila brojeve, u razmaku od svega šest godina uklesano u hronologiju grada sledeće:
Swingin Utters 20. 9. 2011, CK13, utorak,
The Movement 24. 1. 2017, SKCNS Fabrika, utorak i
The Socks, Vodka Juniors 10. 3. 2015, DC, utorak
Koncerte sam naveo po subjektivnom osećaju za bitnost, veličinu i uspešnost, i to sam se ograničio samo na prva tri mesta u što kraćem periodu. Javno apelujem da neko britka pera, jasne misli i bolje muzički potkovan (Ivane Varnju, ovde si prvi među jednakima) sastavi nakon svih ovih godina i jedno pismeno, u kom bi obuhvatio sve bitne koncerte u Novom Sadu koji su bili radnim danom u poslednje dve decenije.
Fotke: Beti
