Mrzi se ceo svet. Mrze se kontinenti. Mrze se Evropa i Amerika. Mrze se države između sebe. U jednoj državi mrze se dva naroda. U jednom narodu mrze se dva grada. U jednom gradu mrze se dva kvarta. U jednom kvartu mrze se dve ulice. U jednoj ulici mrze se dve zgrade. U jednoj zgradi mrze se dva ulaza. U jednom ulazu mrze se dva stana. U jednom stanu mrze se dve familije. U jednoj familiji mrze se dva čoveka. Svi se mrze.
Kako onda da očekujemo da nam bude bolje?
Mrze se crnci i belci. Mrze se Jevreji i Palestinci. Mrze se Englezi i Irci. Mrze se Srbi i Šiptari. Svi se mrze.
Kako onda da očekujemo da nam bude bolje?
Da li ima nade u bolje sutra?
U poslednje vreme oko mene kruži puno mržnje, puno negativne energije, a vrlo malo ljubavi. Ljubavi je sve manje na ovom svetu. Ljubav i mržnja su dva usko povezana sveta i deli ih tanka vrpca, tanka nit.
Ljudi su ovde već više od deset godina u pravoj iskonskoj mržnji. Zaboravili su da ljubav uopšte postoji. Ljubav je oduvek bila jača od mržnje, ali ljudi sa ovih prostora su uspeli ljubav da potisnu mržnjom.
Pitam se da li su ljudi uopšte svesni koliko malo treba ljubavi da bi čovek bio srećan? Zašto je tako teško voleti, a tako lako mrzeti? Zbog čega je mržnja ta nit koja povezuje sve ljude ovog sveta?
Neko govori kako nas Bog kažnjava za grehe koje smo činili u prošlosti, a činimo ih i tokom života. To je besmislica, pošto Bog ne može nikoga da kažnjava. Bog je ta ljubav koja nam je svima potrebna. Bog je taj činilac koji budi ljubav u svima nama. Bog je jedan i jedini i on može probuditi ljubav i u čoveku koji nikada nije voleo.
Neko će možda reći da je Bog jedan od činilaca zbog koga i u čije ume su mnogi s mržnjom ubijali druge. To samo spolja tako izgleda. Niko ne može u ime Boga da ubija i da kaže da je sveti rat ono što je Bog tražio od nas. Ko jednom shvati da Bog nema nikakve veze sa bilo kakvom religijom (pa čak i sa Pravoslavnom Hrišćanskom), onda je pronašao svoju večnu ljubav.
Jedno vreme sam bio totalno van sebe, besmomoćan, bezidejan svakog jutra sam se budio sa pitanjem šta ja tražim na ovom prokletom svetu… To me je umalo koštalo glave. Nisam bio sposoban da se izborim sa nekim problemima i automatski sam tražio krivca u nekom drugom, a sebe nisam ni razmatrao. Kada sam shvatio da sam ja uzrok svih mojih problema, da sam ja ta osoba koja je odgovorna za sve ono što mi se tada dešavalo, stavio sam prst na čelo i okrenuo novi list.
Sledećeg jutra sam se probudio sa osmehom na licu, shvativši da sam nagrađen samim tim što sam ustao iz kreveta i što je novi dan predamnom.
Tek ovih dana shvatam koliko jedan mali, naizgled beznačajan život puno znači. Kada vidim na ulici mladog čoveka bez ruke i noge kako prosi sitan novac da preživi, shvatim koliko život može da bude monstruozan prema nekome. Svakog jutra kada ustanem zahvalim se Bogu što sam živ i zdrav i što i dalje imam ljubavi. Ja sam i dalje čovek koji voli, bez obzira na sve ono što se dešava oko mene. Stvorio sam svoje malo carstvo, carstvo u kojem nema mržnje, u kojem nema netrpeljivosti, u kojem nema dosade, u kojem nema ljubomore i sebičnosti. Stvorio sam svet u kojem sam oduvek želeo da budem.
Međutim, ljudi se i dalje mrze. Uvek će tako biti. Ja tu ne mogu ništa. Ako treba, biću jedini čovek na svetu koji neće mrzeti. Mržnja je poput smrti. Ceo život pokušavaš da je izbegneš, ali te na kraju stigne. Ja se nadam da sam u svom svetu našao beskonačnost. Nadam se da sam uspeo da zaustavim vreme. Počeo sam konačno da uživam u svom životu.
Iako spolja moj život izgleda potpuno isto kao i pre, unutra sam srećan kao nikada do sada. Shvatio sam koliko vredim, shvatio sam svoje mane, shvatio sam da sam tek na putu da postanem pravi čovek. Ali sam isto shvatio da sam na pravom putu, putu ka Bogu.
Ukoliko sumiram dosadašnji moj život, mogu da kažem da sam apsolutno zadovoljan. Možda bih neke stvari uradio drugačije, ali sigurno je da se ne bih menjao ni sa kim. Dugo sam bio zbunjen kada je mržnja, a pogotovo ljubav u pitanju, ali sada mi sve izgleda tako jednostavno, da prosto ne mogu da poverujem da sam ikada bio zbunjen. A kada sam zbunjen, onda i gubim samopouzdanje i veru u sebe. Tada mi dugo treba da se vratim na pravi kolosek, ali kada sam uspeo, shvatio sam da je život nešto najlepše što može da ti se desi..
Ako bi me neko pitao da li želim da ponovo sve isto preživim sa osmehom na licu bih odabrao isti put. Bio sam srećan i ponovo sam srećan. To je i najbitnije. Shvatio sam da ako srećna vremena nikada ne izbaciš iz glave, da ćeš celog života biti srećan čovek. Bitno je da sranja koja su ti se dešavala, izbaciš i u potpunosti zaboraviš. Ja sam na putu da mi to uspe, a kada se to desi, moja lična sreća će biti potpunija.
Koliko god sranja koja vam se dešavaju u životu bila teška i koliko god jako vas pogađala, znajte da će doći vreme sreće, kada će sve doći na svoje mesto. Treba samo biti strpljiv i imati nadu. Nada je najvažnija stvar na svetu. Možda i najvažnija. Ukoliko nemate nade, onda vas niko neće spasiti. Čak ni Bog. Ali, na kraju krajeva, Bog je jedna velika nada koja je uvek uz nas i nikada nas ne napušta. Zapamtite to. Izbacite mržnju iz sebe i shvatite koliko je život vredan.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
