Pre nego što sam došao do demo snimka ovih Kragujevačana, čuo sam brdo pohvala za ovaj mladi melodični bend. Posle preslušanog materijala i sam sam bio u euforiji, delirijumu, jer se ovako nešto ne čuje svaki dan, ali sam posle par puta preslušanog dema, ustanovio da su kopija mnoštva bendova, pogotovo nekih domaćih. Produkcija je odlična, snimano je kod Vuje u Češnjaku, bubanj je oštar, što se meni jako sviđa, vokali terciraju jedan drugom, gitare su odlične. Na prvo slušanje sve hitovi, ali posle malčice i dosadi. Ne znam, mene to suviše podseća na Six Pack. Ne mislim na muziku. Muzika je više kopija, šta ja znam, možda Millencolin, možda Ten Foot Pole, možda malo ima i te šumadijske melodije (nadam se da ste me razumeli u vezi ovoga). Tekstovi su o socijali, ribama (najviše o tome) i jebiga… to je to. Mislim, nisu nešto originalni, ali verovatno nisu u pitanju neki stariji likovi, pa se to i može oprostiti. Ali, u tim tekstovima o stanju, o životu ljudi, toliko se oseća Six Pack, toliko ima sličnosti i kopiranja da to ne može nikako da promakne. Meni to jako smeta. To sam malo video i kod By Pass-a, a sada evo i kod LUR-a. Pa ljudi, ima i nešto pored tog Six Pack-a, ima jako dobrih bendova, ali izgleda da se posle par preslušanih NOFX-ova, No Use-ova, Six Pack-ova i Millencolin-a ljudi lako odlučuju da naprave bend i onda stvarno ne čudi ako svi liče jedan na drugi. Ne želim da me pogrešno shvatite, LUR je sjajan bend, ali moraju da se okane da kopiraju druge (domaće) bendove i da pokušaju da stvore neki sopstveni fazon. Verovatno će sledeće ostvarenje biti pun pogodak, dotle obavezno nabavite ovo izdanje, a ja se izvinjavam zbog nedostatka adrese.
DIY
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #6, januara 2001.
