Jedan od najsimpatičnijih bendova na Fat Wreck Chords-u je svima privukao pažnju sa svojom fantastičnom postavom koju čine Dave i Joey (Lagwagon), Fat Mike (NOFX), Jake (No Use For A Name) i Spike (Swingin’ Utters), kao i samim načinom sviranja, ili bolje reći obrađivanja. Pesme iz pedesetih, šezdesetih, pa čak i sedamdesetih godina su dobile novo ruho u pank verziji. Iza sebe imaju dva albuma Have A Ball iz 1997. godine i Are A Drag iz 1999. godine, plus nekoliko singlova na različitim etiketama. Pošto je do njih bukvalno nemoguće doći, a i svi su lenštine što se tiče odgovaranja, Daniel ih je nekako uspeo da saleti u bekstejdžu posle svirke u Majamiju. Svi su bili prisutni, osim Jake Jacksona, koji se negde izgubio sa ribom, ali mislim da su i ova četiri nenormalijusa sasvim dovoljni. Uživajte…
Pa, ko je u bendu sada?
Mike: Ja sam Fat Mike.
Dave: (naprezajući se)… Ja sam Dave.
Joey: On je naš bubnjar.
Spike: Ja sam Spike, uši, nos i grlo.
Joey: Ja sam Joey, najnenapetiji koordinator benda. Ja vodim računa o, znaš već, mokrim krajevima benda.
Spike: Ako ti treba nešto mokro, Joey će ti to sigurno uraditi.
Joey: Zato su me i doveli u bend. Nisu želeli da izgledaju previše dobro. Rekli su da je ključ dobrog benda da imaju jednog lošeg muzičara i to sam ja.
A kakva je bila selekcija?
Joey: Morao si da piješ mnogo alkohola da bi bio u ovom bendu…
Mike: Barem pola sick pack-a.
Pitanje i dalje ostaje. Zašto?
Mike: Ne znaš zbog čega? Zato što smo želeli da budemo u bendu u kome ćemo se više zabavljati.
Spike: Za mene je novac i dosada. Novac i dosada su bili prvi i bukvalno jedini privlačan razlog za osnivanje benda. Ovo kažem zato što su druga dvojica, Mike i Joey došli kod mene sa idejom da obrađuju stare rock pesme. U poslednje vreme možeš čuti da pank bendovi urade jednu takvu obradu na albumu, pa smo mi ukapirali da bi mogli da uradimo ceo album sa obradama. Ljudi su me terali da radimo obrade, baš zato što su oni bili u velikim bendovima. Počelo je kao zajebancija, a pretvorilo se u Jebi se! svakom ko je bio u originalnom bendu, čisto radi njegove sigurnosti. Ne znam, mislim da većina tih originalnih bendova ne bi trebalo da postoji. A same pesme su već uradile dovoljno, već su se ugravirale u ušima ljudi, imaju te sjajne melodije koje ti ne mogu izaći iz glave. Znaš da bendovi prave t-shirts sa ukradenom fotkom, reklame u skejterskim časopisima sa ukradenim slikama, ja nemam ništa protiv krađe tih slika, mislim da je to dobra ideja. Mislim da ta ideja postaje popularna, zato što ljudi vole ideju krađe.
Kako ste se upoznali?
Spike: Znao sam Majka odavno i pre nego što sam počeo da radim na Fat Wreck-u. Bili smo prijatelji i on me je zvao da počnem da radim ovde. Hteo je da pevam u bendu koji će raditi samo obrade. (U pozadini se Majk i Dave bekelje na moj tape rekorder). I pre toga sam imao dosta iskustva sa cover bendovima, jer sam svirao u svim živim kafićima u gradu, samo zbog love. To se i ne razlikuje puno od vremena kad je moja mama svirala daire i zviždala. Mogla je samo da ode u neki irski pab i da sedne sa deset ljudi koje uopšte ne zna i da peva irske narodne pesme perfektno.
Znači, Majk je osnovao bend i tebe je zvao da pevaš?
Spike: Da, on i Joey.
Joey: Jeste, i ja malo da budem u centru pažnje.
Mike: Ćuti i ne seri. Daj čoveku da malo priča.
Spike: Imali su šemu kako će bend da radi…
Mike: Šta, šta, šta?
Spike: Znaš, oni jako vole te stare folk pesme. Ustvari, oni su veliki fanovi. Pevaju ih pod tušem. Možda su to pomalo nejasna vremena za mene, ali oni i dalje slušaju te ploče. Možda kad su u lošem raspoloženju ili tako nešto.
Mike: Kad karamo…
Joey: Tvoju kevu…
Mike: Da, tad smo posebno loše raspoloženi.
Muzika koju obrađujete, jel’ to satira i homage?
Mike: Homage. Ono što mi radimo jeste približavanje generacijskog jaza između unuka i baba i deda. Roditelji i deca će već imati o čemu da razgovaraju.
Pa šta ste vi onda, neke muzičke diplomate?
Mike: Tako nešto.
Kao Ujedinjene Nacije?
Mike: Mi samo premošćavamo generacijski jaz.
Koji su najgori uslovi pod kojima ste svirali? Bilo lični ili tehnički?
Joey: To je bilo u Berlinu u Franklinu.
Spike: Mi nismo ni svirali tamo. Samo smo se drogirali.
Mike: Uradili smo četvorodnevnu evropsku turneju tamo između koke, valijuma…
Spike: I vina…
Mike: To je bio naš najbolji gig.
Koji bendovi su inspirisali Me First And The Gimme Gimmes?
Mike: Godinama unazad mislio sam, čoveče, voleo bih da uradim stare pesme od Neil Diamond-a i stare folk gitarske pesme i da od njih napravim pank pesme. To bi bilo super. I Joey je isto mislio.
Joey: Ja sam živeo sa našim drugim gitaristom koji nije trenutno ovde (Jake Jackson, inače član No Use For A Name-a) i imali smo spisak svih onih ludih pesama iz sedamdesetih na frižideru i mislili smo da bi bilo cool da napravimo pank pesme od njih, a onda je došao Mike i telepatski nam mazn’o ideju. Prvo je bio davež, a sad je kao neka vrsta lidera, što mislim da stvarno nije fer. Jake Jackson bi trebao da bude lider cele ove komedije. Da se uozbiljim. Mislim da je razlog što smo pristali na sve ovo što smo obojica autori pesama u svojim bendovima, a mislim da dobra pesma nastaje najviše iz dobrog aranžmana. Možeš uzeti dobru pesmu i unakaziti je, ali ako je dobro izaranžiraš, ljudi će sigurno uživati.
Mike: Niko neće da sluša Mandy od Barry Manilow-a, ali to je sjajna pesma.
Ali sada slušaju!
Mike: Da, sada slušaju. Lakše im je kroz našu verziju. Mi teramo ljude da spoznaju stvari. Mi smo vizionari.
Čekaj, zar Mandy nije prva pesma koju ste uradili?
Spike: Da i u tome je cela poenta. Nije trebalo puno truda, znoja, kreativnosti… Sve je bukvalno u aranžmanima… Sad znate pod kakvim smo drogama kad obrađujemo… pih Mandy…
Mike: Nemoj da kenjaš, pesma je majka za neke tvoje bisere.
Spike: Ajde, nećemo pred čovekom.
Mike: Da, da ljudi ne pomisle da smo složan bend.
Joey i Dave: Tišina, bre, kreteni! Ima ragbi na TV-u!
Mike: Jeb’o te ragbi!
Dave: Jebo tebe golf!
Majk ga gađa nekom limenkom piva… Kakav bend, a?
Ajde, Spike nastavi…
Spike: Ma, ceo fazon je da nađemo pesmu koja nema bubnjeve, znači pop, akustična, neka sa lakim, ali lepim akordima…
Mike: Ono što ljudima lako ulazi u uši…
Joey: I izlazi…
Muzika na Have A Ball dosta ima kalifornije u sebi. Da li imaš nešto muzički sa tim albumom, pošto samo pevaš?
Spike: Dobro, ima tog LA zvuka, posebno u aranžmanima. Iako nisam svirao nijedan instrument dosta puta sam u studiju govorio šta ne valja, šta je dobro i tako to. Jackson je izabrao par pesama, dok su Mike i Joey birali većinu. Ja sam izabrao Danny’s Song zato što nije imala bubnjeve.
Ko je izabrao Uptown Girl?
Mike: To se desilo u studiju. Izabrali smo Only The Good Die Young i odsvirali je. Onda smo počeli da sviramo Uptown Girl i za petnaest minuta je snimili.
Spike: Ja sam samo došao i otpevao svoje. Po meni najbolja pesma na albumu.
Joey: Ma, nemaš ti pojma…
Da li alkohol utiče na vašu muziku?
Mike: O, da! Svakako. Kad smo snimali Leaving On A Jet Plane bio sam toliko pijan i ošopan da nisam znao za sebe. Uopšte se ne sećam snimanja. Uopšte se ne sećam kako sam odsvirao bas deonice…
Dave: Ja se ionako ničeg ne sećam…
Joey: Pa, ko te uopšte i pita nešto kad si bubnjar…
Dave: Pa, vi mene ne volite! (tužan pogled)
Joey: Ma, volimo te, ali ti si ipak bubnjar…
Kako birate koje ćete pesme raditi?
Mike: To su uglavnom pesme koje je uradio jedan čovek, lake pesme, jednostavni akordi… pesme koje se lako sviraju.
Da li ste nekad pomislili da prepravite pesmu, da možda ubacite neki refren u sredinu?
Mike: Jesmo. Puno puta. Radili smo Don’t Cry For Me Argentina i ona nije imala dovoljno refrena, pa smo napravili tri.
Dave: Ponekad kad sviramo uživo, ja lično odlučim da prekinem pesmu na jednom delu, ali im ne kažem, samo se zaustavim.
Joey: To je kao gitarski brejk. Malo improvizacije. Tada najbolje stvari nastaju.
A zašto Have A Ball?
Spike: To je neka kuglaška tema.
Kuglaška tema?
Spike: Imali smo ligu kuglanja na Fat Wrecku. Kada sam radio na Fat-u, bila je liga već duže vreme i onda je ugašena i svi su prešli na golf. Izgleda da sad svi igraju golf…
Ti ne igraš golf?
Spike: Ne, ne. To Majk radi.
Mike: Zaluđen sam totalno sa tim.
Koliko ste puta svirali?
Spike: Četranest, ili bolje mislim petnaest.
Joey: Ne, to je pogrešno. Mislim da je bilo dvanaest.
Dave: Samo jedna koje mogu da se setim.
Mike: Tišina! Ja sam šef i kažem da je bilo četrnaest.
Šta ljudi rade dok su zadivljeni slušajući vašu muziku?
Joey: Šta kažete za ona dva tipa u Berlinu ispred Franklina? Kao da su radili ono. Bilo je jako čudno i opičeno.
Dave: Suvo, a ne podmazano.
Mike: Znaš šta će se desti za jedno par godina? Pojaviće se bend koji će raditi ovo što mi radimo, puštaće se nenormalno na radiju i TV-u i prodavaće milione ploča. Postaće veliki.
Joey: Da, ukrašće nam celu ideju.
Da li imate koncept nekog budućeg albuma?
Joey: Uradićemo Screwdriver kover album. Sa jedne strane Subhuman’s, a sa druge Screwdriver. Ubistveno!
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
