Za ovaj bend nisam imao pojma dok Burning Heart nije izdao njihov album Save The World, Lose The Girl za Evropu, pošto je album u originalu izašao za američki Drive Thru Records. Melodije benda su me podsetile na Millencolin, pogotovo na zadnji album, što zbog malo sporijih pesama, što zbog prilično emocionalnih tekstova. Negde u martu ili aprilu ove godine sam poslao pitanja, a pošto odgovora nije bilo oprostio sam se od njih, kao što sam se oprostio i od gomile drugih intervjua koje sam poslao. Međutim, negde sredinom avgusta dobijam mejl od pevača Gabe Saporte u kojem se on izvinjava zbog kašnjenja, a da bi mi se iskupio napisao je dugačke odgovore. Mislim da je ovo jedan od boljih intervjua koji sam uradio preko interneta, a vama preporučujem da probate da nabavite ovaj bend i uživate u sjajnoj muzici.
Za početak intervjua reci mi ukratno nešto o istoriji benda do sada?
Kao bend postojimo nešto više od tri godine, a celu prošlu godinu smo proveli na turneji. Svirali smo oko 310 koncerata u jednoj jedinoj godini, tako da smo odlučili da dođemo malo u Evropu da se oprobamo, pošto smo čuli da su klinci fantastično raspoloženi na svirkama. Takođe, imamo jedan album izdat za Drive Thru Records koji je izašao pre skoro dve godine, a od kraja prošle godine imamo linencno izdanje za Evropu preko etikete Burning Heart Records. Album se zove Save The World, Lose The Girl, i to je definivno jedan od mojih omiljenih albuma. Trenutno pregovaramo za MCA Recordsom i iskreno smo uzbuđeni da izdamo album za jednog tako velikog izdavača.
Ukoliko bih te pitao da mi definišeš zvuk koji svira Midtown, šta bi mi rekao?
To je uvek bilo teško pitanje, zato što se naša muzika stalno menja, tako da ne mogu baš da ti kažem da pripadamo određenom žanru. Mi stalno slažemo pesme po stolu i jedna može biti pop, druga pank, treća emo, a četvrta čak i hardcore. Neko će reći da smo mutljivci… U svakom slučaju, idite do našeg websajta ili nabavite naše diskove i onda nam recite kako vam se čini naš zvuk…
Na internetu sam pročitao pismo koje ste objavili na omotu EP-ja koji je izašao za Pinball Records, gde mi se čini da ima neka ideološka poruka. Hteo bih da mi objasnite šta ste hteli da kažete u pasusu pod nazivom We see underground…, kao i u pasusu What we are trying to say is…?
Za mene je punkrock oduvek bio nešto više od muzike. To su bili ideali o zajedništvu društva. To me je i privuklo punk rocku. Poruka je bila najbitnija. Danas je mnogo veće naglašavanje na muzici, a manje na idealima. Ovo se dešava zato što je u velikom broju slučajeva pank rok postao sjajan način da se izraze emocije. Neki ljudi govore kako je to loše, zato što srozava pank na još jednu vrstu zabave za široke narodne mase, sličnu onim koje nalazimo u mainstreamu. Ipak mislim da ideale uvek možemo da učinimo večnim, čak iako takva poruka nije očigledna u tekstovima. To je i najveći razlog tog pisma koji smo ubacili u knjižicu našeg diska. Samim tim što smo to napisali, mi smo izrazili rečima dva naša ideala: jedan od njih je to što mi mislimo da underground zajednica treba da služi kao forum gde će se različite ideje i ideali udruživati i dopunjavati. Dosta ljudi ne želi da priča o politici, već samo želi da se zajebava. Zajebavati je sjajno, ali kada je underground muzika u pitanju, trebalo bi dosta da se priča i o ozbiljnim temama. Neki klinci žele samo da se zabavljaju, a time oni postaju slepi na ono što se dešava oko njih, barem kada su ozbiljni problemi sveta u kojem živimo u pitanju. Naše pismo udara na prvu loptu, i to primaju dva različita sveta punk rock klinaca. Novoj generaciji klinaca na sceni ovo može biti poslednji alarm (kao što je pank bio za mene) da shvate da zabava nije najvažnija stvar u surovom svetu u kojem živimo. Isto tako ovo pismo objašnjava da punk rock scena može biti odskočna daska za neke, da kažem revolucionarne stvari. Starijoj masi objašnjava da iako se pank umnogome promenio od onog momenta kada je ugledao svetlost dana, iako tekstovi nisu uvek politički obojeni kao što su bili, bendovi i dalje imaju potpuno iste ideale i da ih mogu širiti čak iako ih prividno nema u tekstovima. Ovo sam najviše zapazio kada sam pročitao intervju sa Dan Yeminom iz Lifetime u kojem je on rekao da mrzi emo zato što nema nikakve veze sa politikom, a za njega je punk rock samo politika i ništa više. Slažem se sa njim da se punk rock mora baviti politikom, ali se apsolutno ne slažem sa njegovim blaćenjem emo-a. Uvek sam gledao emo klince kao klince koji su odrasli na panku i hardkoru, kao i klince koji i dalje imaju potpuno iste ideje i ideale, ali koji žele da sebe izraze više kroz emocionalnost u muzici koju vole. Tada sam i shvatio da ipak postoji mala tanka nit koja odvaja emo od indie rocka. Muzika je bila veoma slična, ali emo se nikada nije bavio politikom. Drugu razlog zbog kojeg smo odlučili da napišemo na papir naše ideale je što se čovek previše osilio, i što više nema nikakvih moralnih principa kada je iskorištavanje životinja u pitanju. Prava životinja su vrlo važna tema za sve nas i mi ćemo dosta vremena provesti razmišljajući o tome. Izvini što je odgovor na ovo tvoje pitanje malo duži. Glavna svrha tog pisma je da objasnimo da politika mora da bude vrlo važan deo naše scene, čak iako nije očigledna u tekstovima bendova.
Da li mi možeš objasniti značenje albuma Save The World, Lose The Girl?
Da. Sam naziv potiče iz priče koja nije tako ozbiljna. Naziv je preuzet is crtanog filma Spiderman. Spajdermen je imao sastanak sa devojkom kao Peter Parker, ali su onda njegova spajder čula proradila i morao je ponovo da postane Spiderman da bi se borio sa Zelenim Goblinom ili nečim sličnim da bi spasao svet. Kada se vratio video je njegovu devojku kako šeta sa drugim momkom, što je prokomentarisao u fazonu: E, do jaja, uvek ista priča. Spasiš svet, izgubiš devojku. Žrtvuješ se kada misliš da činiš dobru stvar, ali to niko ne razume, čak i kad činiš nešto što misliš da je dobro, uvek moraš da se žrtvuješ. Mislim, nije uvek spasiš svet, izgubiš devojku, kao u Spajdermenu, ali ako se trudiš da radiš ono u čega veruješ, uvek će biti žrtvovanja koja dolaze sa tim, što je zaista trulo, a to je bukvalno najčešća tema našeg benda u poslednje tri godine. Naslov stoji za sve probleme sa kojima smo morali da se suočimo, kao što je onaj da smo stalno odsutni na turnejama žrtvujući našu budućnost sa poslovima ili školom, devojkama i porodicama, samo da bi pravili muziku što radimo za svačije dobro, a ne samo naše. Opet, mi moramo da se žrtvujemo za to. Da se razumemo: nismo u fazonu šutnite ribu i počnite da se družite sa Midtown!.
Kako vam se čini NJ scena? Ako bi mogli nešto da promenite šta bi to bilo?
Lično, mislim da smo mnogo srećniji nego drugi bendovi, iz drugih država, pošto bi u svakom drugom gradu ljudi prosto poginuli da vide 200-300 klinaca na DIY certu, a mi to vidimo gotovo svaki vikend. Mislim da je najbolja stvar u New Jerseyu upravo i najgora. New Jersey je jedan od najgušće naseljenih gradova u Americi, a rezultat toga je što ima dosta, ali stvarno dosta klinaca koji odlaze da vide dosta, dosta bendova. To znači da svaki vikend imaš zagarantovan fantastičan hardcore punk cert u New Jerseyu. Ako putuješ samo 50 milja, dolaziš u sasvim drugačiju scenu. Ali, pošto ima veoma mnogo bendova, samim tim ima i mnogo koncerata, a koncerti počinju da se završavaju tako što se bendovi okreću jedni protiv drugih zbog prezasićenosti. Ako bi bilo malo više organizovanosti između bendova i klinaca koji organizuju svirke, certovi bi bilo mnogo jači i scena bi bila mnogo bolja.
Koje su najvažnije teme koje pišeš za Midtown?
Mislim da su generalno odnosi najviše zastupljeni, bilo da su u pitanju odnosi sa prijateljima ili sa devojkama. Jedno vreme su nas ljudi pitali zbog čega su nam tekstovi tako mračni i negativni, a ja bih rekao da nas takve stvari mnogo više motivišu, jer ako je neko tužan onda imaš više inspiracije da pišeš, nego kada je neko veoma srećan. Mislim da su naše pesme zaista okrenute problemima koji nas okružuju, ali isto i način da komuniciramo sa ljudima, koji će možda moći da se poistovete sa nekim našim problemima, što će im pomoći da te probleme prevaziđu. Mislim da je to i cela suština muzike, da se slušalac poistoveti sa pesmom i da oseti da nije sam na svetu i da njegovi problemi nisu samo njegovi. Mislim da je poruka ipak najvažnija.
Ko piše pesme i kako kao bend radite na jednoj pesmi?
Uvek je različito. Zavisi. Za ovaj album o kome govorimo, ja sam napisao većinu tekstova, mada smo Tyler i ja radili zajedno na nekim pesmama, kao i Rob i ja na nekim drugim pesmama. Kako postajemo zreliji kao tekstopisci, tako mi počinjemo sve više da razmišljamo o nekim stvarima o kojima nam nije bilo ni na kraj pameti da razmišljamo. Pisanje pesama je samim tim različito, ako se teme u njima razlikuju. Na primer Heath donese jedan deo, pa onda svi zajedno radimo na njemu, onda neko drugi donese drugi deo i tako u krug. Uvek se trudimo da radimo što više zajedno, tako da uvek počne sa idejom, koju svi zajedno usavršavamo. I to je najbolja stvar oko benda. Mislim, ako imaš samo svoj bend i ako sam pišeš pesme možeš da radiš na jednoj stvari koliko hoćeš, čak i godinama, i onda može da pojavi neko ko prvi put čuje sve to i da kaže nešto u vezi toga što nikada ne bi pomislio. To je ubedljivo najbolja stvar oko benda, jer mi možemo svi da sednemo zajedno i da pričamo i da svako iznosi svoje mišljenje o toj i toj ideji. To bend čini velikim, kada svi mogu da rade zajedno. Zasnovano na ideji da svi radimo zajedno, ubacimo smo petog člana u bend. Kada smo otišli da snimamo u studio sa Marko Trombinom koji nam je bio producent, davao nam je gomilu ideja koje su nam mnogo pomogle. Mislim, svi smo mi došli sa jednog mesta, sa našim idejama, a onda je on došao sa totalno drugačijeg mesta sa krajnje različitim viđenjem stvari, dodavši nam gomilu sjajnih ideja u naše pesme. Nažalost, nismo imali puno vremena da radimo sa njim i njegovim idejama, ali srećom kada budemo snimali naš sledeći album, radićemo mnogo više sa njim i biti bukvalno petočlani bend.
Šta je uticalo na vas da osnujete bend?
Svi smo zajedno odrasli i smo bili na jednoj vrsti punrock/hardcore/alternative underground sceni. Scena sa koje dolazimo se veoma razlikovala od drugih, pogotovo u ljudima, klincima i radio emisijama. To je bila bukvalno zajednica zasnovana na klincima, što je uključivalo učenje od starijih, pokušavanje da budeš različit, kao i na kraju upoznavanje velikog broja ljudi. Svi bendovi na kojima smo odrasli slušajući ih, kao i svi ljudi koje smo upoznali ima li su šta da kažu, bilo da su u pitanju političke teme ili teme vezane za zaštitu životne okoline, ili jednostavno bilo kakve teme, ali suština je bila da smo svi bili zajedno, ma koliko to zvučalo kao neka glupa fraza. Uticaji koje sam imao da pravim muziku su zasnovani na ideji da je muzika način da komuniciram sa ljudima koje ne znam, kao i način da izrazim sebe i svoje ideje. U svakoj muzici to je glavni motivacioni faktor, bilo da je u pitanju politika, emocionalnost, socijali problemi ili bilo šta drugo. Isto tako sam želeo da pravim muziku koja će zaista biti put ka komunikaciji prema drugim ljudima. Hteo da nateram ljude da shvate da muzika nije samo način da napraviš pare ili neka vrsta zabave kojom praviš pare i da isto tako nije kurvanje kao Britney Spears. Želeo sam da radim nešto dobro i da budem oko drugih bendova, kao kompletna zajednica koju smo imali na sceni na kojoj smo odrasli. Scena na kojoj smo odrasli je bila prava, ali je bila underground. Ja bih želeo da budem na sceni koja je overground. Mislim, ima dosta bendova koji rade pravu stvar i postaju zaista veliki, što je zaista odlično.
Vaš album Save The World, Lose The Girl je distribuiran ovde u Evropi preko Burning Heart Recordsa. Kako ste stupili sa njima u kontakt i šta mi možeš reći o dosadašnjoj saradnji sa njima?
Na početku prošlog leta Burning Heart nas je kontaktirao, pošto su bili veoma zainteresovani za naš zvuk, pa smo im mi poslali par diskova i biografiju benda. Od tada smo počeli stalno da razgovaramo i da stvorimo sjajno prijateljstvo, tako da je bilo logično da nam oni licenciraju izdanje za evropsko tržište. Posle toga je sve išlo kao podmazano, jer su nam oni zaista pomogli i dali nam šansu da uopšte dođemo u Evropu, tako da o njima mogu reći samo najbolje. Burning Heart je do sada bila fantastična kuća prema nama. Doveli su nas u Evropu i oni tačno znaju šta treba da rade. U vrhu su sa svojim izdanjima i posao sa etiketom im ide zaista dobro. Mislim da su veoma dobro organizovani i veoma posvećeni onome što rade, tako da sam vrlo srećan što smo sarađivali sa njima i uopšte bili deo Burning Heart porodice. Veoma je lepo i prijatno raditi nešto što voliš i sarađivati sa ljudima koji isto tako rade veoma naporno i vole to što rade.
Album vam je izašao još pre dve godine. Da li imate planova za buduća izdanja?
Izašao nam je split 7” sa Donots na maloj nemačkoj etiketi Bushido Records. Na ploči se nalazi po jedna pesma od svakog benda. Treba da nam izađe split CD EP / 7” sa Millencolin, koji uključuje po tri pesme od svakog benda, a naše dve su do sada neobjavljene. Kada se vratimo kući u SAD, imaćemo jednu mini turneju, a kada odemo u Kaliforniju snimićemo EP sa šest pesama, a nadam se da će to biti krajem septembra. Novi album će biti snimljen krajem ove godine ili početkom sledeće. Spremni smo za pisanje novih pesama, ali jednostavno ne možemo da stignemo od turneja i svirki. Teško je u sred turneje naći vremena za pisanje novih pesama. Imamo probu svaki dan po dvadeset minuta i onda pokušavamo da napravimo što više pesama, mada je za to vreme vrlo teško doći i do ideje. Trenutno pregovaramo sa MCA Records, i nadamo se da ćemo uspeti da upadnemo kod njih, zajedno sa našim prijateljima iz benda The New Wound Glory. Mislim da su za njih nešo izdali i Shelter i H20.
Na vašem websajtu sam našao neke linkove političkih organizacija i pokreta za zaštitu životinja, ali isto tako sam primetio da nema politike u vašim tekstovima. Da li možete da za sebe govorite da ste neka vrsta političkog benda?
Veoma je interesantno ovo tvoje pitanje, mada smo u jednom gornjem pitanju nešto slično razmatrali. Dakle, kao što sam već pomenuo, na jednom našem EP-ju smo imali neku vrstu pisma kojom smo želeli da kažemo nešto više o toj temi. Ono što smo želeli da kažemo jeste da današnji bendovi pišu stvari koje su lične, ali ne žele da se političke ideje izgube, već samo žele da te ideje ostanu unutar benda, jer čak iako ne pišu političke tekstove mislim da su vrlo politički svesni šta se događa oko njih. Neki ljudi su u stanju da pišu vrlo dobre političke tekstove, ja nažalost nisam. Uvek sam sebe bolje ispoljavao kroz emocionalnost, mada i dalje imam dosta političkih ideja, tako da se trudimo da ljudima pružimo put ka pravim informacijama. Sve što se danas pojavljuje u medijima je čista zajebancija i oni ti daju informacije koje oni žele da ti daju, i mislim da je sjajno kada smo u poziciji da ljudima pružimo što više informacija, kao na primer da odu na naš sajt ili kupe naše diskove. Mi nećemo govoriti ljudima da misle ovo ili da imamo samo par ideja u kojima se slažemo i da samo njih preporučimo ljudima. Mi smo odrasli na takav način. Tako smo vaspitavani. Većinu političkih stvari sam naučio kroz muziku, tako da želimo da se ta tradicija nastavi. Mislim da je muzika u još jednoj stvari bitna. Današnja američka kultura prosto tera ljude od razmišljanja, tako da mi nećemo govoriti misli ovo, misli ono. Mi ćemo jednostavno reći: misli! Imamo nadu u klince i ljude koji vole našu muziku, jer ako će oni uposliti svoj mozak i pokušati da provale nešto sami, verovatno će i doći do nekog zaključka, što je mnogo bolje nego da im je neko rekao šta da misle. Mislim, to je tvoj svet i tvoj život, tako da je na tebi da misliš šta god hoćeš, samo budi aktivan.
Na internetu sam pročitao da je neki vaš blizak prijatelj doživeo nesreću, što vas je navelo da zamolite gomilu ljudi preko interneta za pomoć. Šta se u stvari desilo, i šta je rezultat vašeg internet helpa?
Prvo ću ti objasniti šta se zapravo desilo u toj nesreći, pošto dosta ljudi nije upoznato sa tim. Vozili smo se u našem kombiju kroz severni deo SAD, kada je jelen iskočio na sred puta, a mi na neki način pokušali da ga izbegnemo, tako da se kombi prevrnuo. U svemu tome, naša velika prijateljica Stacy je izletela kroz zatvoreni prozor. Jedan od velikih problema je što ona nije imala zdravstveno osiguranje tog momenta, pošto je tek završila koledž, a nije se još zaposlila da bi imala zdravstveno osiguranje, tako da nije imala način da plati lečenje… Zdravstvena nega je jedan od najvećih problema u Americi. U većini evropskih zemalja si pod zaštitom bez obzira ko si i šta si, ali u Americi je zaista čudno, zato što ljudi toliko ovde pričaju o zdravlju, ali je prava istina da u suštini nemaš zdravstvenu negu. Imaćeš je samo ako ti roditelji daju osiguranje ili ako radiš, pa ga imaš, u svakom drugom slučaju moraš da platiš za svoje lečenje. To bih zaista želeo da objasnim, pošto gomila ljudi ne može da shvati, jer je tako čudna stvar. Ne znam kako je u tvojoj zemlji, ali ovde je tako. Neki ljudi su me pitali kako Amerika može da bude slobodna zemlja, ako nema zdravstveno osiguranje. Ono što se desilo smo napisali i okačili na naš websajt, poslali e-mail o svemu što se desilo na našu mailling listu, a isto tako smo poslali mejl i na druge mailling liste. Isto tako smo postavili guest book na našem sajtu i ostavili adresu na koju su ljudi mogli da šalju novac. Podrška koju je dobila naša prijateljica je prosto neverovatna. Nismo toliko očekivali. Da bi sve to podržali imali smo dva dobrotvorna koncerta za nju koja su bila totalno rasprodata, tako da je i to dosta pomoglo. Ono što je totalno oduvalo Stacy i njenu porodicu je što je dobila ogroman broj pisama i e-mailova, ne samo iz Amerike, već i od ljudi koji je nikada nisu videli, kao što je na primer iz Japana ili Evrope. Strava je kad znaš da ima ljudi u svetu koji te podržavaju da istraješ u svojoj borbi. Izgleda da je Stacy trebala skoro da umre da bi mi shvatili da ima ljudi koji brinu za nas, tako da bih zahvalio svima koji su poslali novac, pisali pisma i e-mailove. Isto tako ova nesreća nam je pomogla da shvatimo neke ljude oko nas. U trenutku nesreće smo bili na turneji sa Catch 22 i Reel Big Fish i oni su nam pozajmili svoju opremu da sviramo na njoj. Takođe nam je New Found Glory pozajmio kompletnu opremu kada smo bili sa njima na turneji. I drugi bendovi kao što su The Movie Life i Saves The Day su svirali par dobrotvornih koncerata za nas. Veoma je lepo kada znaš da su ovi ljudi uvek dobri prema nama, a ne da se pretvaraju, već da im je zaista stalo do nas, što nas je maksimalno ohrabrilo da nastavimo dalje.
Reci mi da li znaš nešto o mojoj zemlji Jugoslaviji?
Sve što znamo o Jugoslaviji čujemo i vidimo preko televizije ili što pročitamo u novinama. Čini mi se kao velika zbrka. Mogu samo da kažem da baš i ne verujem onome što vidim na televiziji, zato što je američka takozvana demokratija vrlo dobro poznata u zemljama trećeg sveta. Ponekad se stidim što sam Amerikanac, kada dobijamo pisma od klinaca iz zemalja koje smo bombardovali svojom mirnom politikom. Jedino što možemo da kažemo ovim klincima jeste da ih ohrabrujemo da prežive ova sranja i da naprave nešto pozitivno od svojih života. Nadam se da će ljudi u Jugoslaviji naći način da se iščupaju iz nevolje koja ih je snašla i da prežive sve ružne stvari koje su se desile u poslednjih desetak godina…
Nešto za kraj?
Malo me je ubedačilo tvoje zadnje pitanje, pa jedino što mogu da kažem jeste da ćemo nastaviti da pravimo najbolju muziku što možemo, a da ona i dalje ostane iskrena, prava i neverovatna. Živite u miru, vodite ljubav i slušajte Midtown. Veliki pozdrav svim fanovima u Jugoslaviji!!!
Midtown, P.O. Box 375, Springfield, NJ 07081, USA.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #7, novembra 2001.
