E, goru organizaciju od ovog koncerta ne videh. Najavljen za 21 čas, koncert je počeo nešto posle pola jedan svirkom strejtera Let’s Grow. Pre toga sam gluvario nekoliko sati (Irena i Mire su bili prijatno društvo), mada je vreme prijatno prošlo uz sendvič, par piva i zajebanciju sa gomilom likova koje sam sreo. Iz raznih izvora sam saznao da je prodato 800 karata, a pošto mi je ovo bio prvi odlazak na Akademiju, smatram da nisam previše kompetentan da komentarišem ovu tvrdnju. Jedino što mogu da kažem da je bilo krcato. Kažem, Let’s Grow su otvorili svirku, ali sem idijotskih komentara između pesama sumnjam da ću nešto drugo u vezi njihovog nastupa pamtiti. Iskreno, nastup koji se sastoji od pesama koje traju plafon minut, i duplo više vremena provedenog u zaista već sto puta rečenim glupostima u vezi sa pravima životinja, smrdljivim kapitalističkim korporacijama i obavezama strejtera na sceni, teško da može da se nazove nastupom. Klinci iz Let’s Grow su uspeli da privuku pažnju, ali na potpuno pogrešan način. Koncert nije mesto za uzvikivanje parola, nikad nije bio, niti će biti. Posle njih je usledilo još gore mučenje u vidu anarho sranja iz Makedonije. Pevač ovog benda je meni itekako dobro poznat (Vasko, urednik Kaka fanzina), čovek koji se deklariše kao ultra anarhista, a na koncertu je uglavnom govorio o stvarima koje mrzi. Govorio je kako mu je besmisleno da čovek ode kod popa, koji će mu oprostiti sve grehe, iako nema pojma da nečeg sličnog nema u pravoslavnom hrišćanstvu. Više i ne mogu da se setim šta je čovek lupetao, samo znam da sam prilično popizdeo, da je iznervirao masu i da je tih pola sata bilo nešto najgore što sam doživeo u poslednje vreme na svirkama. Muzika je naravno crust. Monster Mouse su se predstavili svojim minimalističkim punk rock zvukom, koji neodoljivo podseća na Blink 182. Pevač se iskreno napatio da skine Debelog Majka, ali sem truda ništa drugo ne mogu da pohvalim. Jednostavno, takav tip melodije je za mene previše jednostavan. Issues Of Life jesu moji ortaci, ali te večeri su jednostavno bili bend koji se ne uklapa u celu tu priču. Smatram ih muzički znatno kompleksnijim i boljim od svih bendova te večeri. Njihova muzika se možda uopšteno može nazvati punk rockom melodičnog tipa, ali kompleksnost uticaja u njihovoj svirci je izuzetna. Svirali su 7-8 pesama uglavnom sa novog snimka, pa je izostala neka ozbiljnija pažnja publike. Plus, standardni peh koji prati ovaj bend (problemi sa bubnjem), uslovili su da ih publika odgleda sa totalnom ravnodušnošću. Ja priznajem da sam više oduševljen samim pesamama nego nastupom. Uvek sam posmatrao Issues Of Life kao bend koji itekako vredi slušati, ali ne i kao bend uz koji mogu da skačem i divljam. Isto tako smatram da će njihova reputacija neshvaćenog benda u širokim pankerskim masama ostati još dugo vremena. Posle kraće pauze, holandski hardcore punk bend Milkman preuzima stvari u svoje ruke. Videvši simpatičnog Velišu sa gitarom, koji je došao u trenerci i starkama, a znavši da je tih dana u Beogradu i Srbiji bilo dobrih -15 stepeni celzijusovih, smrzla su mi se jaja u gaćama. Nebitno, Milkman su izuzetno brz bend, po nastupu se vidi da su iskusni, što njihovih šesnaest i kusur godina u bendu samo potvrđuje. Ono što meni privlači pažnju kod Milkmana su tekstovi koji su netipični za hardcore bendove. Umesto dosadnih i klasičnih tekstova o sceni, Milkman govore o ljudskoj gluposti, o iskompleksiranosti, ali sve kroz njihov originalan smisao za humor. Muzički itekako podsećaju na D.R.I. sa prvog albuma, mada ima i Majnora i Negativnog Pristupa. Masa se ložila, Boki se grlio i ljubio sa svim prisutnima, tako da je bilo veoma fino. Bubnjar je ritam mašina, radi u petoj brzini i očitao je lekciju svim domaćim bubnjarima koji se lože da su postali neko. Do tog momenta je pola mase već otišlo (zapamtite, već je prošlo 3), što je prilično šteta, jer su Amerikaneri Out Cold prosto razvalili. Posle ovog nastupa jasno je da su bostonski maheri i dalje tate za sve današnje hardcore punk bendove. Usvirani su u pičku materinu, raspoloženi i te kako, što je publika itekako znala da nagradi. Ipak, atmosfera nije ni blizu nekim od pre tri godine (setite se nastupa švedskih Intensity), ali daleko je bila najbolja te večeri. Bend odiše izuzetnom količinom besa koja se akumulirala godinama. Za one koji su propustili da overe ovaj bend, mogu da kažem da sviraju tradicionalni hardcore iz prve polovine osamdesetih (bolje reći prve 2 godine). Priznajem da su jedan od retkih nemelodičnih bendova koji mi se dopada. Ovo je bilo anti-melodično veče, i da nije bilo prva tri benda, možda bi i moglo da prođe. Ovako, izlomili su nas, koncert se završio u pet, a mene je krevet video tek nešto blizu šestice. E, vala, preterali su ga.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #9, maja 2003.
