Evo, da počnem onom starom,…. bez starca nema udarca… Godinama sam vrteo The Best of Times. Nisam znao ni za jedan drugi album. A onda se desio mp3. No pre toga, koncert. Otišao sam totalno nespreman, tj. ako se tako može reći, jer sa pomenutog albuma nisu svirali ama baš ni jednu. Pošto je ovo bila ujedno i promocija novog albuma, naslušao sam ga se pažljivo i zaključio; pošto sam bio sa dragom osobom, i nisam bio pod dejstvom nečeg nezakonitog i slabijeg, tj. suviše svestan sam bio da bih zaključio da sam možda gledao H2O. Identično, ali ipak, kokoška ili jaje?????!!!?? Naravno, Murphy’s Law. Mnogo dobar koncert, jako dobar kontakt s publikom, koje je biloooooo… ali ipak, pet dana pre toga desio se Dumbell i kandžama tog moćnog utiska se nisam mogao odupreti, Murphy’s Law je malo ispušio kod mene. Bio sam jako nervozan, nekontrolisano, i sam susret sa bubnjarem M.L.-a i bratom, Mr. B-jem je ostao jako hladan i nem. Sad mi žao. Završi se koncert i nisam pazario disk. Još jednom, sad mi žao. Bilo je hitova, ali… Bio je i Tea Break (srpskog li naziva i navike?!?!), koji je bio SKROZ… (bez veze) i bio je Hitman koji je odužio svoj nastup, kao nekome u inat. Hitman je imao jako pošten zvuk, ali kad izađe majstorija i Džimi Džestapo… hi… pakao… proključao je ionako mali lonac u DOB-u. Sad sam se zbunio! Hej… pa ja ne pišem koncertni izveštaj… majmune… rekao ti je čovek da za Dumbell napišeš, pošto nije bio… Tja… Elem, posle izvesnog perioda naiđem kod prijatelja Aleksandra i on preslušava Murphy’s Law. Primio sam se ko mlad majmun i to na prvo slušanje (ili se ono na koncertu računa kao prvo, s obzirom da sam dobro upamtio melodije). Preslušavati još koji put je bilo jako rizično po moj luster, skočni zglob i FAKTURU lobanje. Kaže se u gradu, primaš se k’o DiV na Madball. A ja njima, il’ si muško, il’ si Boško!!! Već i vrapci znaju da je danas prava retkost naići na kompletno dobar album ili bolje epitetom nagraditi, fenomenalan… i to od prve do poslednje. Šteta što nema malo više ska egzibicija, već samo seoska kurva Skinhead girl, koju je obrađivao ko je stig’o. Veliki hitovi, Maximum Lie, Walking Alone, C-low, još jedna obrada Woke Up Tide Up, i gomila drugih, ovaj album s pravom karakterišu kao najbolji do sada. Prežalio sam ja i Back With A Bong, i s/t i teškom mukom prežaliću The Best of Times, sve zarad The Party’s Over, a vi ostali mutavci plačite od muke, šta da vam kažem.
Artemis Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
