Predgrupa: Blankfile. Stara pazova, Klub E, 14. mart 2008.
Beše puno svirki u Pazovi za kratko vreme. Branislav je baš potrudio da promoviše punk i hc, pa je bilo i za očekivati da nam svrate i momci iz Vrbasa, ovog puta sa gostima iz Beograda, bendom Blankfile. Da li zbog zasićenja, ili nezainteresovanosti (pre će biti ovo drugo), nije se ni očekivalo nešto puno ljudi. Priznajem da za bend Blankfile nisam do tada čuo, pa sam tek pred svirku saznao da sviraju kalifornijsku melodiju. Ola-la, pomislih u sebi, biće nešto i za mene. Četvorka iz Beograda je osnovana još pre šest godina i iza sebe imaju, čini mi se jedan album. Da li sam ja picajzla ili je nešto drugo u pitanju, tek gitare nisam skoro ni čuo, a nešto nisam primetio da su se momci iz benda preterano iznervirali ili čak primetili da nešto ne valja sa zvukom. 
Svojski sam se trudio da razaznam svirku, međutim svaka pesma je bila slična drugoj. Karakteristika je brzina i prljav vokal prepoznatljiv bendovima iz rane faze Fearless etikete. Pesme su naravno na engleskom, ali opet nekako mi nešto ne štima u celoj priči, jer se dešava da vokal istrči ispred svirke i obrnuto. Da li je to bio slučaj samo na ovoj svirci, zbog očigledno lošeg ozvučenja i (ne)nameštenosti benda, ili je to karakteristika benda, teško da mogu da zaključim na osnovu pola sata svirke. Možda sam ja preterano zakeralo kad je melodija u pitanju, pa volim da je sve cakum-pakum, ko zna. Ipak, da me nisu dojmili, to stoji. 
Uostalom, matorog kera poput mene ne mora svako ni da sluša. Ono što mogu da kažem jeste da se bend stvarno trudi na koncertu, da su energični i željni da pokažu publici ono što je njihovo shvatanje kalifornijske melodije. Postoji potencijal, ali ipak smatram da je potrebno još brušenja i svirki da se to iskristališe. Svirku završavaju obradom Madoninog hita iz osamdesetih Like A Prayer.
Elem, da nastavim svoje pisanije dalje. Momci iz BG su svoje otpičili i ustupili mesto bendu koji ima sasvim drugačiji pristup i filozofiju. Muzika poludelih je bend iz Vrbasa i postoje već dugi niz godina, da ne prevrćem sad po majspesovima i slično, lako ćete naći i taj podatak. Iza sebe imaju, koliko ja znam, tri albuma, i čevrti u pripremi. Da li se nešto u međuvremenu promenilo, ja ne znam. 
Ono što oni sviraju je meni najpribližnije kad bi ste spojili Agnostic Front i Hitman. Čak su i u tekstovima vrlo slični. Oni počeše svoj nastup, a publike se još proredilo. Tek par likova koji znaju sve tekstove su se šutirali ispred Đakona, koji je na momente teško uspevao da zadrži mikrofon. Eto, i par likova je dovoljno da se napravi odlična atmosfera. Na bubnjevima sedi lik koji verovatno nema ni pedeset dve kile, sve sa patikama, i u nekim trenucima smo mislili da će da umre među onim činelama koliko se jadnik zadihao udarajući svom silinom. Izazvao je ovacije celog kluba. Nisam očekivao preterano dugačak nastup, tek nešto manje od jednog sata, sa bisom, ali i to je bilo sasvim dovoljno.
Staša, Mire i ja smo nastavili sa cirkanjem preostalog piva, dok su bendovi utovarali opremu. Preostala masa se brže bolje razbežala, a mi smo počeli da se izmotavamo na winampu, mučeći malobrojne goste kafane, hitovima Tigarske armije, Nema zabave ni pod razno i sličnim vokalno-instrumentalnim sastavima koje slušamo sve u šesnajs’. Beše to jedno zanimljivo veče, koje smo začinili pecivom i sličnim perverzijama u sitne sate u lokalnoj pekari u samom centru našeg sela.
