O, volim ove bendove koji pomeraju granice i žele da urade nešto više i drugačije od ustaljenih klišea, pa makar to i ne zvučalo savršeno ispolirano, po ukusu slušalačkih razmaženih masa. E ovaj put taj pokušaj predstavlja Florian Parzer sa svojim bendom iz Austrije. Ovo je prilično žestoko prangijanje upakovano u formu kratkih pesama sa ubačenim zvučnim eksperimentima na početku pesme. Inače, nihova muzika je, već, dobila etiketu Moshing Emo Violence! Čemu bi trebalo da kumuju česti distorzirani gitarski (čitaj metalski) rifovi u pauzama između žestokog čukanja na ivici Grind ludila. Pevanje (naslušao sam se ja i lepšeg) je uglavnom na granici besnog vrištanja i haotičnog režanja. E pa, naslućuju se tu i pokušaji praćenja aktuelnog Emo štimunga uglavljeni u par mirnih disonantnih deonica. Textovi su, koliko sam uspeo da pročitam i s’ obzirom da nema šanse da se išta razume, uglavnom o životu uopšte, o borbi pojedinca naspram masa, o religiji… S’ obzirom da im je ovaj mini album od 7 kratkih pesama prvo izdanje ni produkcija kao što je ova, a poprilično bi mogla biti bolja, ne bi trebala da pomuti moj opšti utisak o ovom Austrijskom bendu, koji je sasvim solidan.
Sharpest Blade
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
