Zbog hronične besparice odavno sam odustao od ovog certa, ali je Boki bio jako uporan i bukvalno me naterao / odvukao. Mireta nije trebalo puno nagovarati, tako da smo nas trojica zapalili za Novi Sad još nešto posle sedmice. Fruška gora je bila prošarana munjama sa naše leve strane, ali nekog posebnog nevremena nije bilo. Sem dosadnog pljuska, koji nije omeo Bokija da traži pivo u Limanskom parku, i pozdravljanja sa likovima koje nismo videli decenijama, ja lično nisam imao nikakav predosećaj kakva će biti svirka. Nisam nikad bio prevelik fan Negative Approach, dugo ih nisam pustio u plejeru i nekako sam propustio čitavu ovu epidemiju oduševljenja što će nesumnjivo kultni bend svirati i kod nas. Veliki pozdrav ovde za ekipu iz Smedereva koja je došla, takođe je veći deo Beograda došao, neke od njih nisam video godinama, a fizičke promene (čitaj: udebljali se svi!) me nisu zbunile. Uz standardno pozdravljanje, cirkanje i zajebavanje, većina je realno čekala nastup Detroićana (ili, kako bi se reklo za nekog ko je iz Detroita?).
Pre njih su bile dve predgrupe. Prvi, Beograđani Cigla in d vugla, sa izuzetno lošim zvukom, bend praktično nije ni mogao da se sluša. Samo buka i ništa više. Bas je toliko brundao da ja nisam čuo gitaru, a bas papučica na bubnju je širila zvuk celim prostorom, koji mi je inače jako loš za ovakve svirke. Mislim da treba neko killer ozvučenje da bi se pristojno čulo. Cigla in d vugla su neuspešno pokušavali da animiraju masu svojim veoma brzim i agresivnim hardkor pankom, ali sem zaglušujuće buke i pevača koji je zauzeo gotovo čitav prostor ispred bine, a ne na njoj, teško da će iko zapamtiti nešto drugo. Posle njih je usledila velika pauza, oko pola sata, što je meni bilo neshvatljivo, ali šta ćeš, svi smo strpljivo čekali. Iskoristili smo priliku da se promuvamo kroz masu, opet se isprozdravljamo sa sve debljim drugarima koje nevidesmo možda i nekih 12-13 godina, pohvatamo ko se sve oženio, udao, dobio decu, razveo i slično, bacili pogled na merč koji je bio smešno skup, jer dati 15 jevreja za neku štrokavu crnu majicu je suludo. Par kutija sa singlicama i pločama je privuklo nekoliko ljudi, ali realno, merč je bio čisto bacanje para.
Ubrzo se završila pauza i baš sam Bokiju pričao kako će biti prijatno iznenađen na sledeći bend. Through These Eyes su sXe bend i ovo im je uspešan povratak na scenu posle godinu dana (ne držite me baš za reč) i raspada. I to ne da je bio povratak, već jedan od najboljih nastupa domaćeg benda kao predgrupe nekom stranom koji sam ikad video (sulude li rečenice!). Otprilike, nema takvih bendova kod nas. Ili ih ja ne znam. Ili su lošiji. Kako god, Through These Eyes su odličan predstavnik stare škole, izrazito oslonjeni na strejt edž kroz tekstove, ali to sigurno nije ono što je oduševilo prisutne. Imaju dve gitare, pa zvuče ultra melodično, pogotovo za vrlo agresivan fazon koji sviraju. Mene podsećaju na Chain Of Strenght i Champion, ali ponavljam, mnogo melodičnije, čemu je pomogla druga gitara koja ubacuje non stop neke solažice i širi zvučnu sliku. Mnogo su se bolje čuli od prve predgrupe, ali opet nedovoljno za koncert ovakvog kvaliteta. Fabrika je, bar meni, totalni krš za zvuk, pa se nadam da će sledeći put ovo biti organizovano u nekom pravom klubu. Elem, Through These Eyes su se prošetali svojim materijalom, pa pored četiri pesme sa svog vrlo uspešnog EP-ja How Long Will it Take, su odsvirali još par novih, koje je pevač posebno najavljivao između pesama. Naravno, nisam talentovan da pamtim nazive, niti set listu, pa ćete morati ili kod njih ili nekog pametnijeg od mene da se raspitate šta su svirali. Pola čuke su otprilike cepali, podigli svu masu na noge, koja se približila i napravila odličan uvod ka poznatijim kolegama. Što se mene tiče, palac gore i svaka čast momci, nadam se da će vas ovaj povratak motivisati da nastavite rad!
U duhu cele večeri, bilo je očekivano da se oduži i tonska za Negative Approach. Ljudi su se polako približavali bini, a oni pravi hardcore fanatici su zauzimali busiju na bini, ispred bine, tako da je već bilo prepuno pre nego što se pojavio Džon Brenon, vidno ofarban, u dobrim godinama. Publika u ekstazi. Iskusno sam prvih par minuta odgledao sa strane, jer je bukvalno bila pogibija ispred bine. Otimanje mikrofona, što me je prilično začudilo, jer Brenon nije baš ljubitelj toga. Stejdž dajvinga koliko hoćeš, čovek na čoveku, nekoliko padova dole, verujem da će neki danas i sutra imati prilične masnice po telu. Par minuta posle toga se uglavljujem sa desne strane i sedam na binu, pored desnog zvučnika i bacam se neuspešno na fotografisanje. Em što mi je svaki aparat koji kupim neupotrebljiv za noćno snimanje, em što sam duduk za fotografisanje. Ipak, bio sam uporan, pa pogledajte u galeriji otprilike kako je sve to izgledalo. Što se tiče set liste, opet kažem, retko ja to znam, ali pošto je Negative Approach bend koji ima jedan album od 16 i kusur minuta, dva EP-ja, nekoliko demosa, cela diskografija im upada u pedesetak minuta. Bolje da vam neko upućeniji kaže šta nisu svirali, ako ne čitavu set listu. Ja sam prepoznao par: Can’t Tell Sick Of, Whatever, Dead Stop, Your Mistake, Lost Cause… Navežbani jesu, matori do jaja, brkati ćelavi gitaroš svo vreme okrenut leđima publici, basista sa sedom bradurinom kao da je ispao iz neke kafančuge sa juga Teksasa, skrivajući trandžaru na samo neki preki pogled. Brenon bukvalno vrišti svo vreme i mislim da je sada bolji nego kad je bio klinac. Vizuelno je sve to super, ljudi se lože, ali sumnjam da bi neko ponovo išao da gleda bend koji je poslednji studijski snimak izbacio 1984. u totalno drugačijoj postavi.
Posle četrdesetak minuta su napravili pauzu, a još dve pesme su odčukali na bisu i to je bilo to. Sve u svemu, možda nekih 45 minuta plafon, što je bilo sasvim dovoljno da se sve završi pre ponoći, što je savršeno odgovaralo svima u publici, jer je bio radni dan, a mislim da su oni ispod 30 godina bili retki, pa možete i sami da zaključite kakva je demografska situacija među masom bila. Vredelo je doći, videti kultni bend, pevača koji ima pogled pun mržnje i koji vrišti bolje od većine mlađih kolega, videli smo basistu od 190cm koji više podseća na bajkera, videli smo gitaristu koji je sve oduševio svojim brkovima, ali bio okrenut leđima, pa ga neki niži nisu videli… Posle par minuta su svi izašli napolje, kiša je srećom stala, pa je svež vazduh nakon zagušljivosti Fabrike itekako prijao, a zujanje u ušima nije prestajalo sve do sledećeg jutra.
