Iz Francuske nam stiže još jedan jako dobar bend. Ovog puta je u pitanju nešto drugačiji fazon. Momci sviraju strašno moderan new school hardcore punk. Kad kažem new school, ne mislim da su metal, već zamislite recimo spoj Snapcase, iz najboljeg perioda i recimo Šveđane Refused sa The Shape Of Punk To Come. Puno promena ritma, mračna atmosfera, dobre melodije, krajnje inventivne konstrukcije pesama… Jednom rečju, retko dobar bend. Ukoliko ste pomislili da su ime bendu dali po čuvenom datumu kada su srušene kule u Njujorku, varate se. Bend navodi jedan drugi događaj, koji su mnogi namerno smetnuli na đubrište istorije: 11. septembra 1973. godine u Čileu je CIA organizovala državni udar na kome je smenjen predsednik Alende, a doveden Pinoče. U ovom krvavom prevratu je poginulo preko 5000 ljudi, ali ovaj događaj nikada nije dobio veliku medijsku pažnju, baš kao i većina crnih operacija koju je američka centralna agencija organizovala od Drugog svetskog rata pa sve do danas. Bend je očigledno želeo da ukaže na licemernost medija koji diktiraju percepciju ljudima prema modernim događajima. Tekstualno bend nije isključivo politički, pre bi se moglo reći da su oni žestoka kritika modernog doba i posebno Zapadne civilizacije. Muzički će se svideti svima koji vole taj novi new core. Poređenje sa Refused nije slučajno: druga pesma se zove The New Shame Of Punk To Come, što je naravno iluzija na legendarni album Šveđana. Na albumu se nalazi ukupno deset pesama, plus uvod. Ono što je dobro kod ovog benda je što im je muzika višeslojna. Ne može sve da se pohvata iz prvog, pa ni možda trećeg-četvrtog slušanja. Atmosfera je mračna da mračnija ne može biti. Potpuno beznađe, kao da je čitav svet propao. Takvo crnilo je naročito izraženo u sporijim delovima, gde harmonije na klavijaturama savršeno dočaravaju izuzetnu atmosferu koju je bend stvorio. Super brzi delovi dominiraju gotovo čitavim albumom, ali pošto su neke pesme i po pet minuta, sporiji delovi su se odlično uklopili, a monotonost albuma samim tim nije moguća. Melodije su veoma inteligentne. Jedna gitara služi za ritam i ona ima onaj polu režeći, jak zvuk, ali ne metaliziran. Druga gitara je zadužena za harmonije i ima ih nekoliko nasnimljenih jedna preko druge, stvarajući puniju zvučnu sliku. Snaga benda leži upravo u toj mogućnosti da naprave odlične duge pesme, gde se razni muzički žanrovi prepliću. Recimo Panem et Circenses je dobar primer. Počinje u nekom polu-metal rifu, polako se utapajući u melodiju klavijatura, koja me strašno podseća na pojedine gothic bendove, to sve traje možda pola minuta, a onda sve eksplodira u žestoku hardcore krljačinu. Take To Remake je kraća, ali sa veoma direktnom porukom: Mirages flower to the beat of hearts / Stirred by the thousand-paged modern tragedy that is hope to which we are leashed like a dog / The epilogue and prologue are united where new names and faces draw the well-built lines of the labyrinth / Sheltering windmills at the feet of which we once laid down our arms. Petominutna Sen počinje sa zanimljivim gitarskim rifovima, nešto između Integrity i recimo Modern Life Is War. Čitava pesma je malo usporenija i veoma depresivna. City Of Quartz ima sve elemente odličnog hardcore albuma, od dobro zamišljenih uvoda, pravljenja mračne atmosfere, gromovite energije i ogromne, ali kanalisane agresije. Nine Eleven su svu svoju strast i upornost uneli u album čija iskrenost je upravo ono što većina hardcore obožavalaca traži.
Europe Records
www.europerecords.com
www.myspace.com/nineeleven
